Konstantin-Kosta Trifkovic Konstantin-Kosta Trifkovic

Konstantin-Kosta Trifkovic

(1916 + 2008)

U jeku Prvog svetskog rata, u porodici Stanka (1870) i Jovanke (1875) Trifković u severnobosanskom gradiću Gračanici, rođen je sin Konstantin kao najmlađe od petoro dece. Otac Stanko, koji je imao poznatu trgovinu oružjem i radionicu za njegov remont i opravke, prvu ratnu godinu proveo je u internaciji u Mađarskoj. Austro-ugarskim vlastima jedan viđeniji Srbin, pritom poznat po svom rodoljublju, bio je neminovno sumnjiv, ali je maja 1915. pušten usled nedostatka dokaza. Porodica je sa oduševljenjem dočekala oslobođenje 1918. Usledile su 22 godine između dva svetska rata koje je Kosta zapamtio kao srećne. Još kao osnovac zavoleo je fudbal, koji je sa uspehom nastavio da igra dok je pohađao učiteljsku školu u Sarajevu. Takođe je otkrio sklonost ka slikanju i primenjenoj umetnosti, koja će u znatnoj meri uticati na njegov život. Vojsku je služio u ŠRO brdske artiljerije u Goraždu. Drugi svetski rat je porodici doneo katastrofu. Roditelji, brat Zdravko (1903) i sestra Vera (1912) internirani su odmah po uspostavljanju ustaške NDH u Slavonsku Požegu. Nedugo potom, maja 1941, proterani su bez igde ičega u Beograd, gde je živela sestra Nada (1908) sa mužem Pavlom i ćerkom Mirom. Radnja, kuća i imanje opljakani su ili zaplenjeni od ustaša. U progonu porodice posebno se istakao izvesni Ratko Gadža, koga je Kosta u đačkim danima smatrao jednim od svojih najboljih drugova i koji je nebrojeno puta u domu Trifkovića delio trpezu sa domaćinima. Nešto stvari je kod sebe sklonio i tako spasao Meša, Bošnjak koji je radio na imanju Stanka Trifkovića. Kosta i njegov brat Dobrosav-Dobro (1910), kao rezervni oficiri Jugoslovenske vojske, odvedeni su u nemačko zarobljeništvo. Kosta je u Osnabriku deo vremena proveo u kažnjeničkoj D sekciji logora zbog učešća u skrivanju radio-aparata. Tada je još bio strastveni pušač, a dragocene cigarete za sebe i drugove dobijao je od nemačkih stražara čije portrete je crtao ugljem i olovkom. Posle britanskog bombardovanja logora decembra 1944, prebačen je u logor Barkenbrige u Pomeraniji (današnja Poljska). Kada je počela velika sovjetska ofanziva sredinom januara 1945. Nemci su taj logor evakuisali, ali je Kosta uspeo da se sakrije u šupljem zidu jedne od baraka i sačeka dolazak Crvene armije, koja ga je „oslobodila“ zlatnog sata koji je od oca dobio za 18. rođendan. Po dolasku u Beograd u proleće 1946. Kosta dobija mesto slikara plakata u „Jugoslavija filmu“ i istovremeno vanredno pohađa Likovnu akademiju. Njegove viđenije kreacije iz tih godina su plakati za filmove „Ivanovo detinjstvo“, „Kameni cvet“ i „Ždralovi lete“. Oženio se 1949. Ljubicom-Bubom (rođ. Radosavljević); 1954. rodio im se sin Srđa. Taj brak je završen razvodom 1966. godine. Početkom 50-tih Kosta prelazi u Zavod primenjnih umetnosti, čiji direktor postaje pet godina kasnije i u kome ostaje do 1966. Jedan je od retkih direktora iz tog vremena koji nikada nije imao ni dana partijskog staža. Od njegovih kreacija iz tog vremena posebno je bio upečatljiv omot za mlečnu čokoladu „Galeb“ i za bombone „Negro – odžačar grla“. Kostin rad na planu dizajna bio je zaista pionirski za Jugoslaviju pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka, recimo njegova školjka-fotelja iz 1958. ili kauč promenljive konfiguracije „Aladin“ iz 1961. Penziju je dočekao u hemijskoj industriji „Balkan“, gde je osmislio oblik, pakovanje i etiketu desetina proizvoda koji su nosili tada poznatu etiketu belog medveda. Kosta stupa u drugi brak 1971, sa Hertom (rođ. Mosković) koja je bila njegova prva ljubav još u srednjoškolskim danima u Sarajevu. Proveli su 19 srećnih godina sve do njene smrti 1990. Njen odlazak nikada nije preboleo. Mnogo je voleo svoje unuke Aleksandru (1980), Nataliju (1994), Teodora (1997) i Taru (1994), kao i snaju Mirjanu sa čijim je roditeljima Svetom i Zorom Aleksić bio veoma blizak do kraja. Na „Zvezdine“ utakmice odlazio je skoro do kraja života. Voleo je život i verovao je u dobrotu ljudi. Svima koji su ga poznavali nedostajaće njegova toplina, vedrina i nepokolebljivi optimizam. Neka mu je laka srpska zemlja i neka mu Gospod podari rajsko naselje! Sahrana je obavljena na beogradskom Novom groblju u utorak, 18. novembra 2008. u 12 sati. Ova čitulja ostaće zauvek na internetu kao večna uspomena na Kostu Trifkovića.

Za dodatne informacije možete se obratiti SVETOJ GORI, srpskom pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu na telefon 773-588-2200.



Foto i video

IZJAVE SAUČEŠĆA

Podelite vaša sećanja ili izrazite vaše saučešće

Pošalji cveće

Posalji cveće