U četvrtak 10. aprila 2003. godine u Čikagu u 84. godini života prestalo je da kuca plemenito srce Milanke Marković. Milanka je rođena u selu Krčevac kraj Oplenca, od oca Vojislava i majke Angeline. U ranoj mladosti pokazuje obdarenost školi i knjizi, pa je roditelji upućuju dobro stojećoj tetki i teči u Aranđelovac na školovanje. Po završetku male mature tetka i teča je šalju u kragujevačku gimnaziju, gde uspešno polaže veliku maturu 1939. godine. Posle završetka velike mature Milanka prelazi na studije prava u Beograd. Često je pričala da joj je to doba bilo najlepše u životu. Zabavljala se tada sa svojom prvom ljubavlju još iz Kragujevca, Aleksandrom-Sašom Nikolićem, kasnije sudijom Okružnog suda u Kragujevcu. Pred sam rat 1941. godine venčali su se i mladenci započinju svoj srećni život u Kragujevcu. Tu im se rađa jedini sin Milovan. Vrtoglavica rata donosi Milanki seriju teških tragedija: gubitak muža u ratu; stradanje dva rođena brata: Blaže i Bože; i to sve u kratkom razdoblju pred završetak rata 1945. godine. Sa gubitkom najmilijih mladoj Milanki sa nepunih 25 godina ceo život se preokreće. Sa detetom još u pelenama, bez završenih studija prava i uništene zemlje, dolazi najcrnji deo života pod ranim komunizmom. Udovici buržuja nigde nije bilo mesta. 1946. godine vraća se svom voljenom i razrušenom Beogradu, gde je nekada tako srećna bila, samo, vremena su sada druga. Vrednim radom, večernjom školom završava kurseve ekonomiste. 1952. godine dobija mesto šefa računovodstva i preseljava se u Opatiju, gde živi do 1962. godine, kada se po treći put vraća svom Beogradu. Do penzije radi u Jugoslavenskoj Investicionoj Banci na Terazijama kao samostalni referent za turizam i saobraćaj. Svog sina posećuje u Americi i početkom 80-tih godina započinje seriju poseta. Stiče niz prijatelja svoje ali i mlađe generacije i stvara bogat društveni život. Slobodno vreme najviše je volela da provdi sa knjigom: istorija i književnost su bili Milankina duševna hrana. Volela je Slobodana Jovanovića, Andrića, Tolstoja, a od pesnika Dučića, Rakića i Desanku Maksimović, tako da nije slučajno što je izabrala da svoj večiti boravak bude baš tu kod manastira Svetog Save gde su nekada ležali Dučić i vladika Nikolaj. Milankina najveća radost je bilo njeno potomstvo, njena unučad: Saša i Natalija, sin Milovan i snaja Lučijana. Najmlađe unuče Oli nije doživela da upozna i zavoli. Nedeljni ručak kod bake će zauvek ostati njena baština. Bog da joj dušu prosti! Pomen Milanki Marković održan je u nedelju 13. aprila od 4 do 8 sati posle podne u Svetoj Gori, srpskom pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu. Pomen Milanki Marković služio je otac Đuro Krošnjar u 7 sati posle podne u Svetoj Gori. Opelo je održano u ponedeljak, 14. aprila u 11 sati pre podne u manastiru Svetog Save u Libertivilu. Posle opela obavljena je sahrana na manastirskom groblju. Duboko ožalošćeni: sin Milovan-Mića Nikolić; snaja Lučijana; unučad: Saša, Natilija i Olivera, kao i ostala mnogobrojna rodbina i prijatelji u Otadžbini i Americi. Ova čitulja ostaće zauvek na internetu kao večna uspomena na Milanku Marković.