У уторак 18. маја 2021. године у 88. години живота престало је да куца племенито срце Гојка Павловића, рођеног 29. септембра 1932. године у Старој Пазови, од оца Обрада и мајке Данице Павловић. Вјечнаја памјат.

Из разлога Ковид пандемије само најужа породица ће се опростити од покојног Гојка 6. јуна 2021. године од пет сати после подне у Српском Православном Заводу Света Гора, 3517 N. Pulaski Road, Chicago, IL 60641.

Сви остали биће у стању да прате Опело преко Зума, чији ће линк је овде:

Join Zoom Meeting
https://us02web.zoom.us/j/89481550824?pwd=QWFFRjlJeWU4ZkcxQTFuRHdGY05JZz09

Meeting ID: 816 8682 2632
Passcode: 12345

Опело ће бити обављено у 7 сати после подне у светој Гори.

Сахрана ће бити обављена у Новом Саду.

Уместо цвећа, прилози за покој душе и знак сећања на нашег драгог Гојка Павловића се могу послати Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago за помоћ сиромашној деци и породицама, осиромашеним школама и оштећеним манастирима на Косову и Метохији, где је Гојко живео неколико година када је започео да ради као млади геометар након средње геодетске школе.

Чекови се могу насловити на Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago
(у знак сећања на покојног Гојка Павловића) и послати на адресу:
Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago
444 N. Michigan Avenue, Suite 1200, Chicago, IL 60611

Прилози (у знак сећања на покојног Гојка Павловића) се могу послати и путем  сајта www.lifelinechicago.org

Сви племенити донори ће добити писмену потврду да се донација може одбити од пореза, пошто је Хуманитарна организација Lifeline регистрована као Lifeline is 501 (c) 3 not-for-profit organization FEIN 36-3894439.

ДУБОКО ОЖАЛОШЋЕНИ:
Супруга Олга, кћерка Др. Биљана Павловић-Шурјанчев са супругом Радованом, унуке Ивана и Катарина Шурјанчев, унук Александар-Саша Шурјанчев, као и остала многобројна родбина, кумови и драги пријатељи у Отаџбини, Америци и широм света.

Животни пут Гојка Павловића
(речима ћерке Биљане, а по сећању Биљане и супруге Олгице)

Гојко Павловић се родио у породици опанчара Обрада-Бранка и домаћице, Данице Павловић (рођене Бошњаковић). Неизмерно је волео своју старију сестру Браниславу-Бранку и од милоште је звао Сеја, а она њега Бата (а тако су их звали и њихови мама и тата, родбина и комшије). Његов тата Бранко је био тих и повучен човек благе нарави, што је Гојко од њега наследио. Бранко је свог сина Гојка учио да у свему буде умерен и саветовао га је да престане да једе кад је најслађе, чега се Гојко придржавао цео свој живот и цитирао свог тату-Бранка често (поготово мени, његовој јединици, због моје прекомерне тежине у последњих десет година). Бранко је оставио у аманет свом сину Гојку да редовно игра лутрију, што је мој тата до последњег дана свог живота испунио. Мали Бата је био срећан дечак, који је волео да игра кликере, прави топове од блата и шутира крпену лопту по прашњавом путу са друговима из Старе Пазове. Често ми је причао о предивним летњим распустима на обали Дунава у селима Сланкамен и Сурдук код тетка-Персе и теча-Љубише, који су тамо имали виноград. Препливавао је Дунав из тих села до аде преко пута и причао како би бостанџије са чамаца бацали њима, деранима, лубеницу у Дунав, јер су их они лепо замолили. Лубеницу која је пливала у води су гурали испред себе пливајући, и онда би је у сласт појели на обали. Све што би се испрљали, опрао би Дунав при повратку у Сланкамен или Сурдук. Бата (Гојко) је био једини брат својој рођеној сестри Бранки и својим старијим сестрама (од тетке) Иванки и Анђелки са којима се лепо слагао.

Имао је 9 година када је започео Други Светски Рат, али ми о рату није пуно причао. Они су живели као подстанари у кући имућне честите немачке породице која је од давнина живела у Старој Пазови. Када су Немци-окупатори дошли у ту кућу да се снабдеју брашном, кренули су на таван да узму џакове брашна које им је домаћин Немац из Старе Пазове морао дозволити да узму. За њима је кренула на таван одважна Гојкова мама Даница (коју смо сви звали Мајка) да им покаже који је њен џак брашна, да то случајно не би узели, говорећи оно мало немачких речи што је знала: “Дас ист меин мехл” (“То је моје брашно”). Бојажљиви Бранко је кренуо за Даницом да је ућутка јер се плашио да је окупатори могу убити због џака брашна, нашта је кочоперна Даница одговорила: “Па ако ми узму брашно, могу и да ме убију, кад нећу имати од чега деци хлеб да правим”. Гојко је волео и поштовао своје маму и тату и ликом је више личио на маму, а духом и благом нарави на тату. Гојко је често цитирао његовог тату Бранка: ”Нек пуцају гредице, само док слеме ћути.” Морам признати да као дете нисам разумела шта то значи, али сада врло добро разумем.

И Бранко и Гојко су били постојано слеме које ћути, али чврсто држи таваницу и остале гредице за своје вољене и најближе, чак и ако која гредица пукне.

Одрастао је и пре, током и после Другог Светског Рата у Старој Пазови, где је био добар друг са децом из српских, словачких и немачких породица и научио да говори доста-добро словачки и помало немачки, као што је и већина Војвођана одрастала у слози у мултинационалним и вишејезичним срединама од вајкада. Увек је поштовао туђе, а својим се поносио (како је умео да каже, јер је често цитирао народне пословице). У Старој Пазови је био и остао обичај да се Словаци јаве Србима поздравом “Добар дан”, а да Срби отпоздраве са “Добри дјен”, као знак узајамног поштовања језика својих комшија и пријатеља. Маштао је да буде археолог или да студира историју, али пошто су били сиромашни, могао је да иде само у ону школу где су давали стипендије, а то је била средња геодетска школа у Новом Саду.

У Новом Саду је живео у интернату, у згради где је касније била смештена Гимназија Светозар Марковић, коју сам ја похађала од 1978 до 1980 године (и ходала истим ходницима и проводила време у уционицама, где је мој тата живео за време средње школе). Његов друг из интерната, Душан Ковачевић, је мени био професор математике, тако да је и то била још једна од нити које су на неки начин повезивале тату и мене. Док је био у Новом Саду, ишао је у градску библиотеку и марљиво читао књиге (белетристику). Волео је да иде у биоскоп да гледа историјске филмове-суперспектакле, америчке класичне филмове, каубојске филмове и руске револуционарне филмове, играо је фудбал као лево крило (јер је био левак) и уживао је да шета поред Дунава (што је волео цео свој живот). Средњу Геодетску школу је завршио 1950 и државним декретом послат у Геодетску секцију Зајечар, где је му је одређен посао у руднику Мачкатица да ради на геодетско-рударским пројектима. Следећих неколико година је провео радећи на комасацији по селима у околини Зајечара, а онда је пребацен на Косово и Метохију, где је радио комасацију у Ораховцу и Косовској Каменици и оближњим селима. Живео је у кућама сељака из тих села, поштовао њихове обичаје и јео хлеба и соли са њима, како је то умео да каже. Пио је сољено млеко од биволица, јер је тамо такав обичај. Лепо се слагао са српским и албанским живљем у тим селима и помињао да су радници Албанци, који су њему додељени да му помажу око геодетских мерења на терену, били изузетно вредни, часни, од речи и поштени. Често је пута помињао да кад Албанац нешто обећа, или да “бесу”, то обећање ће увек испунити. И он је увек своја обећања испунио, а ако је мислио да нешто не може да учини, никад то не би обећао. Кад је завршио са службом на Косову и Метохији и кад је дошло време да се опрости од радника из тих села, приређен је и њему и другим геометрима срдачан испраћај. Један од радника је мало закаснио, па је трчао за аутобусом да му да флашу домаће ракије на поклон. Тата је то приметио и замолио возача аутобуса да стане да се поздрави са радником са којим се заиста спријатељио.

Војску је служио у Панчеву као топограф у пешадијској јединици. Био му је додељен коњ, кога је хранио, тимарио, јахао и волео кад најбољег друга. Тата је волео све животиње од маца, куца до коња. За коње је увек говорио да су племенити, паметни и чисти. 1957. је био распоређен да ради у Геодетској Секцији Рума на пројектима комасације у Војводини. 1958. године је радио на комасацији у Вишњицеву, а 1959 у Огару. У Огару је упознао моју маму Олгу, која је дошла као геометер-приправник давног лета1959. Тата и мама су радили заједно и на терену у Обрезу, где су се у слободно време возили чамцем по Обедској Бари. У том чамцу је једном била и свеже упецана (још увек жива штука) коју је чамџија упецао, па је мама сувише близу ставила свој кажипрст и штука јој је зарила зубе од којих има ожиљак, што је била тема њихових шала и носталгичних сећања на младост и заљубљеност. После Обреза су радили у Хртковцима, где је тата био шеф радилишта. Остала села где су радили заједно од пролећа до јесени су били Торњос и Сента, где су обоје морали да науче да причају мађарски да могу да се споразумевају са власницима земљишта на којем је извођена комасација. Зимске месеце су проводили у Руми, где су живели као подстанари код тетка-Маре и чика-Ђуре, са којима су били тако добри као да су род рођени. Мама и тата су се венчали 16. јануара 1960. у Старој Пазови, где су живели татини родитељи и његове Сеја са породицом. Тата је моју маму Олгицу бескрајно волео и поштовао и у свему је подржавао. Ја сам рођена у Руми 27. октобра 1963. на Свету Параскеву-Свету Петку. Као дете, и ја сам била на терену са мамом и татом од пролећа до јесени и провела дивно детињство у Србобрану, Плавни, и Мокрину. Тата ме је учио како да бојим моје дечје карте (имитирајући руком цртане геодетске скице) јер сам била са њима у њиховим сеоским геодетским канцеларијама док су они радили прековремено да заврше посао до јесени. Зиме смо проводили у Новом Саду од 1965, кад су мама и тата купили стан на кредит поред Железничке станице у улици Павла Бакића, којој је после назив промењен у Фелеги Тивадора. Тата је стекао у тој згради најбоље прве комшије Кату и Марка Исаковића са њиховим ћеркама Мимом и Зорицом, са којима смо и даље остали прве комшије заувек, иако смо се касније одселили из те зграде и они и ми, и иако тетка-Кате и чика-Марка више нема. Марко Исаковић му је био најбољи друг за шприцере од банатског ризлинга, а Ката је дивно певала сремачке и војвођанске народне и старо-градске песме заједно са мојим татом, који је имао диван топао глас и уз које сам и ја одмалена научила да певам те старе прелепе песме.

1970, кад сам кренула у првби разред разред у основној шоли Коста Трифковић, више нисам ишла са мамом и татом на терен, него ме је чувала Мајка (Гојкова мама Даница, која је остала удовица 1961, кад је Бранко умро од малигне болести).

Тата и мама су заједно наставили да иду на терен у Темерин и Оџаке. Након што су обоје завршили ванредно Вишу Геодетску школу у Београду 1975. године, тата је наставио да ради у Геодетском Заводу Војводина на терену у Бездану, Банатском Новом Селу, Купинову, Крушедолу и по селима по Фрушкој Гори. Тата је волео да пешачи: често би недељом породично ишли заједно на Стражилово да се попнемо стазом до гроба Бранка Радичевића, или би тата сам устао недељом рано ујутру око 5-6, отишао пешке до Поповице и вратио се док мама и ја још не бисмо ни устале, па нам спремио доручак. Умео је да најлепше намаже мекане слатке кифле са путером и медом, савршене да се умоче у млеко и у сласт поједу.

У међувремену смо се преселили у већи стан у Народног фронта 52, на Лиману, одакле сам ја ишла у Средњу Медицинску сколу, а после на Медицински Факултет. Одатле смо се тата и ја спремали за највећи физички подвиг наших живота: Фрушкогорски маратон од 88 километара, који смо успешно завршили за 22 сата без прекида. То је била татина идеја коју сам ја са задовољством прихватила. Као да је јуче био тај маратон далеке 1980. године којег ћу се сећати док сам жива.

Из тог стана ме је тата испратио да се удам за Радована Шурјанчева 28. маја 1988. године. Тата и мама су били јако тужни кад сам ја-ћерка јединица решила да одем у Чикаго августа 1989. године на постдипломске студије. Тада ми је тата рекао да му не пада на памет да икада долази у Америку, и да не очекујем да ћу добити Нобелову награду, јер ћу се разочарати ако то будем очекивала. Исто тако ми је рекао да је срећан онај човек који има два пенија у џепу, а жеља за један пени (цитирајући Марка Твена). Саветовао ме је да сваки дан нађем неку ситницу којој ћу се обрадовати, ма колико ситна била, јер је срећа у тим ситним свакодневним стварима. Познавао ме је у душу, знао колико сам амбициозна (на моју маму, на његову вољену Олгицу) и колико тежим немогућем, и желео је да ме заштити од разочарења и приземи на земљу. Тек сада добро схватам његове речи.

Он је целог живота био задовољан собом и својим животом, реалан у својим очекивањима за себе, али је увек испуњавао све жеље мени и мојој мами-његовој јединој Олгици. Он је био перпетум мобиле који је завршавао све што смо нас две пожелеле и испланирале, по народној пословици “куд ми оком, ту тата скоком”.

Тата се пензионисао 1991. године са 40 година радног стажа. Сан му је био да иде да пеца на Дунаву, шета по кеју и чита књиге кад се пензионише. Међутим, пре него сто је свој пензионерски сан могао да оствари, помоћ је била потребна Олгициним остарелим родитељима, Нани-Илинки и Деда-Богомиру у селу Адрани поред Краљева. Тата је волео и поштовао Олгицине родитеље и помагао им на смену са Олгицом до њихове смрти.

Почетком 1994. га је затекао нови изазов: чување прве унуке: наше четворомесечне Иване у Чикагу. Тада почиње његово поглавље у Чикагу, где је проживео више од пола свог пензионерског стажа. Иако се 1989. зарекао да неће крочити на тло Америке, љубав према унуцима и бескрајна жеља да помогне својој јединици су превагнуле. Он заправо и није био у пензији све до 2018, јер је био дадиља, кувар, батлер, и возач док је чувао и Ивану, и Сашу, и Катарину, некад сам, некад са Олгицом, и на смену са баба-Душком и покојним деда-Иваном. Он није био само најбоља могућа дадиља, он је научио да кува по рецептима кувара из 1959, којем су пожутели листови, али је имао праве домаће рецепте.

Тата је полозио возачки испит 2000. године, и ако није знао енглески, па је возио не само нашу децу, него и другове и другарице наше деце кад је требало на разне школске и ваншколске активности. У току 2000, он је чувао бебу-Катарину и возио Ивану и Сашу на часове уметничког клизања пре или после школе. Маме друге деце на клизању су га прогласиле супер-дедом. Никад се није жалио, ништа му никад није било тешко. Зими је чистио снег раме уз раме са Радованом иако смо му говорили да то не би требало да ради у својим поодмаклим годинама. Чак му је наш комшија Антони поклонио топло радничко зимско одело из једног дела да му нигде не упада снег док га чисти.
еТата је био срећне руке: пред моју удају 1988. је добио премију на лотоу која је отплатила половину трошкова моје свадбе, а у Сем’с клубу неке 2000-те је извукао машину за дување снега (сноw-бловер) на локалној лутрији. И мени је оставио у аманет да играм лото, не зато што ћу добити добитак, него да имам чему да се надам.

Устајао је свако јутро у 5, одлазио да се обрије у купатило у подруму (да никоме не смета), долазио миришљав од лосиона за бријање да мене буди лаким пољупцем у чело и благим гласом “Ко рано рани, две среће граби” (што је и покојна Мајка, његова мама говорила), спремао ми кафу и доручак, јер сам ја вечито јурила у болницу, па онда хранио наше две мачке Мистy и Фростy, будио унучад Ивану, Сашу и Катарину, спремао њима доручак, водио их на школски аутобус или их возио у забавиште или школу колима, како је коме требало, долазио кући, кувао ручак, спремао по кући стављајући ствари на своје место, правио ред за свима нама са паролом: ”не може бити неред, ако се ствар сваки пут остави на своје место”. Увек је све на време планирао и систематично радио све чега се латио. Прао је судове боље него било која машина за судове. Кад год смо организовали дечије рођендане и новогодишње дочеке код нас кући, био је и десна и лева рука, да све буде послужено и да сваки гост буде почашћен. Био је са нама на такмичењима из клизања, клавирским концертима наше деце, школским представама, доделама диплома, помагао при припремама за њихове игранке у школи и свим другим школским догађајима. Био је и остао незаменљив и сада га више нема, али његов дух и његове речи су се упиле у зидове наше куће у 1783 Виндмил Корту у Адисону, у којој смо заједно провели много година од 1996. кад смо се овде доселили. Тата је познавао Адисон као свој џеп, уздуж и попреко, јер је толико пута гурао дечија колица улицама и парковима Адисон-а, и после шетао са унуцима и са свима нама кад су унуци порасли. По неким друговима и другарицама наше деце, деда-Гојко је правио најлепши домаћи хлеб на свету и најбоље поховане шницле.

Желео је да умре у Новом Саду и да тамо буде сахрањен. Када је и најмлађа унука Катарина, отишла на колеџ, мама и тата су се вратили у Нови Сад да тамо проведу своје пензионерске дане. 2019. смо тата, мама и ја отишли на Крф, да прославимо њихових 60 година брака и да им то буде као медени месец који далеке 1960. нису себи могли да приуште.

29. Септембра 2019. смо прославили његов 87. родјендан на Петроварадинској тврђави са Светланом и њеном децом и унуцима (Светлана је ћерка његове једине сестре-покојне Сеје Бранке, која је преминула у 74. години од карцинома панкреаса). Тог дивног топлог и сунчаног септембарског дана је Српска Одбојкашка репрезентација освојила златну медаљу, због чега се тата посебно радовао јер се то десило баш на његов рођендан.

Онда је наступила 2020, у којој због пандемије короне, нико нигде није ишао нити путовао, али смо се свакодневно виђали и разговарали путем Скајп-а и све је изгледало нормално. Тата се хвалио да хода сваки дан 4 км било напољу у Новом Саду било у стану да остане у доброј кондицији (у којој је увек био). У стану је лупао рецке до 200 на папиру, за сваких 20 метара од дневне до спаваће собе и назад, да се не би забројао и побркао колико је ходао. Ни наслутили нисмо да ће његов бол у левој препони, који је почео крајем фебруара 2021, и који је он описивао као штрецање при неком покрету (по његовим речима слично штрецању које је имао понекад кад је био дечак и шутирао лопту левом ногом), бити проузрокован метастазама на костима од огромног карцинома плућа у десном горњем плућном крилу. Снимак магнетне резонанце карлице у Новом Саду 16. марта 2021. је показао литичке лезије на костима, а дијагнозу четвртог стадијума рака плућа смо поставили 24. марта, убрзо након што је допутовао у Адисон. Тата је 2018. имао потпуно нормалан снимак плућа на ЦТ-скену. Није му недостајало ваздуха док је ходао у фебруару. Чак ни кад смо схватили какво га је зло снашло, он није имао отежано дисање све до 2 дана пред смрт, када ми је рекао: ”Крај се ближи. Ја сам све слабији. Нешто ме гуши.” Као Сремац који се не предаје без битке, жестоко се борио последња 2 месеца и пристао на цитостатике-хемотерапију, имунотерапију Кеyтруда, две трансфузије крви, инфузију Зомете да се стабилизују метастазе на костиме, инфузије електролита калијума и фосфата, и имао је жељу да живи, али је исто тако рекао да не жели да умре у боловима нити у мукама нити да буде на икаквим апаратима.

Кад је било јасно да му је рак потрошио све протеине и гвожђе из његовог тела, кад је онемоћао, дошао је судњи час и преминуо је без видљивих болова и мука, достојанствено, у нашој кући, у којој је провео деценије са нама и нашом децом. Преминуо је 18. маја у 15:58. Дедина Катарина је испратила његову душу у рај. А само два дана пре тога смо заједно гледали тениски меч Ђоковић-Надал, а 9. маја Руску Параду Победе над фашизмом и скоро свако вече квизове Слагалицу, Тотални обрт и потеру. Радован, мој муж, и тата су гледали заједно фудбалске утакмице из енглеске премиер лиге.

Без обзира на све контролне прегледе, снимања и лабораторијске налазе који су му били нормални кад су последњи пут рађени октобра 2019, није могао да се спаси судбине да умре од рака као његов тата-Бранко и Сеја-Бранка (обоје у 74. години живота). Поживео је дуже од њих, али је породична историја таква каква је и од ње се не може побећи. Није му се испунила зеља да умре у Новом Саду, нити да умре у сну као покојни Бора Прица, (наш пријатељ којег је стално помињао), али је преминуо окружен пажњом и љубављу свих нас које је он бескрајно волео. Мама, његова једина Олгица, му је кувала сваки дан чај од нане, мајчине душице, камилице и жалфије и оно што му се јело (качамак, са младим сиром, јајима од препелице, супицу од пилетине и варива од поврћа, све стављала у миксер да буде као пире да не троши снагу на жвакање, јер му је и то било тешко последњих недеља живота). Радован, мој супруг, му је кувао чај од шумског воћа, Ивана му је донела сладолед од ваниле, Саша га је обријао електричним бријачем кад он више није могао, Катарина му је показивала слике сокола, орла, црвене лисице, корњаче, разних птичица које је видела у околини кад се шетала по оближњим шумарцима и парковима.

Најбољи муж, тата и деда је преминуо са 88 година и 8 месеци. Можда је преминуо са 88 година, зато што је три пута препешачио Фрускогорски маратон од 88 км (једанпут са мном, а два пута сам). Катарина и Ивана са својим момцима и Саша су му рекли да ће једног дана и они учествовати у Фрускогорском маратону. Ако и ја измршавим довољно (да тати испуним зељу да не будем више дебела), и ја ћу поново у његово име и са сећањем на њега, ићи на Фрушкогорски маратон. Тата се 1969. са својим друговима попео на врх Биокова изнад Макарске, кад смо летовали са неколико других породица са малом децом као што сам била ја. Волео је да се шета у природи и да пешачи.

Тата је био човек од речи и принципа, који није пуно причао, који би само једанпут рекао шта има и наставио да ради полако, систематично и да својим радом и понашањем даје пример другима. Он је све нас учио својим примером са мало речи, а добрим делима. Увек би уделио милостињу просјаку на улици и пропратио речима да нико не проси од медених колача и да треба помоћи ономе који је морао да прогута свој понос и да проси. Не само сто је био најбољи муж, брачни друг, тата, и деда, био је душа од човека чија благост и доброта је пленила све који су га познавали. У последње две године је прочитао све књиге о Првом Светском Рату које је нашао у новосадској библиотеци на Лиману и можда је тако себи испунио жељу из младости да студира историју. Оставио ми је у наслеђе Историју Српског Народа у више томова, што је већ одавно прочитао.

Славио је Светог Николу.

Драги мој Гојко, тата, деда, заувек ћеш бити у нашим срцима.
Нека ти је ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА.
Нека ти је ЛАКА ЗЕМЉА.