У уторак, 5. маја 2015. године у мести Мунстер, држава Индиана у 54.престало је да куца јуначко срце Милорада Пајчина – Војводе, родом из засеока Гредине код села Губина у општини Ливно, од оца Спасоја и мајке Милице Пајчин. Родбина и пријатељи опростили су се од покојног Милорада у суботу 16. маја 2015. године од пет сата после подне до девет сати у вече у Светој Гори, српском православном погребном заводу у Чикагу, 3517 Норт Пуласки Роуд. Мали помен обављен je у седам сати после подне у Светој Гори. Опело и сахрана покојног Милорада обављена је у родном Губину у четвртак 21. Маја 2015. Године. ДУБОКО И ВЕЧНО ОЖАЛОШЋЕНИ: Синови Младен и Стефан, сестра Дара са породицом, снаја Драгиња, братићи Радослав и Милош, братичина Радојка, као и остала многобројна родбина, кумови и прајатељи у Отаџбини, Америци и широм света. ———————————————————— И како је казао један народни пјевач из тога краја у својој пјесми, да је рођен на ливади у цвијећу, тако је и давног 18. маја 1961. године мајка Милица родила сина јунака, у цвијећу ливада, у Гредини и задојила га крајишким врелим млијеком; мајка задојила – Крајина одгојила. Одрастао је Милорад у правој и чистој природи у подножју Динаре, на сунчевом сјају усред Лијевањскога поља испод Губина. Основну школу је завршио у Губину, а средњу у Ливну. Сјећам се тих година и мога дружења са његовом генерацијом која је ишла у гимназију у Ливну. Милорад је у то вријеме био фаца као својевремено глумац Лаушевић. Увијек је био у друштву лијепх и згодних дјевојака, никада се није могло чути од њега нешто лоше за дјевојку било коју, или нека хвала као што су момци знали да се похвале. Увијек је био насмијан, тих, драг и омиљен у свакоме друштву. Тад се није гледала националност нити вјероисповијест, битно је било да си раја са осталом рајом и добар у друштву и ништа више. По завршетку средње школе у Ливну, Милорад је отишао у војску, у школу резервних војних официра, а потом у Бања Луку на студије технологије гдје је и добио звање инжењера технолога. Са тим звањем запослио се у Бугојну, у фабрици намјенске производње „Славко Родић“ где постаје један од водећих технолога и шеф смјене. Рат га затиче у Бугојну. Чувши приче својих колега друге двије конфесије шта се спрема бугојанским Србима, за длаку измиче из Бугојна у оближњи Купрес код својих колега Срба. У неколико дана, крајем марта и почетком априла 1992, Купрес бива нападнут од регуларне хрватске војске (ХВО), потпомогнуте домаћим Хрватима. Милорад, иако није распоређјен у ТО Купрес, остаје са купрешким Србима до самог заробљавања 24. априла у рејону села Равно које гравитира према Дувну. У то вријеме је направљен пакт између Хрвата и Муслимана тј. између ХВО и Зелених беретки. Отишавши у извиђање са још једним војником где је имао само свој пиштољ, Милорад бива заробљен од стране ХВО и Зелених беретки. По заробљавању га одводе у Раму, гдје су га везали за столицу на сред улице да би га тукао ко год стигне. Видјевши његове чинове из ЈНА, Хрвати су га прозвали Четнички Војвода да би га онда још више мучили. Једном му је пришао Давор Гласиновић, добровољац из Канаде, и са оштрим ножем му пробија вену на лијевој руци и јавно позива све грађане да пију четничку крв докле год могу. Из Раме прослијеђују га у Дувно, затим у Љубушки, у логоре гдје пролази несношљиве муке и тортуру. Из Љубушког га шаљу за Вргорац, па у Сплит, у злогласну Лору у \\\\\\\”Ц\\\\\\\” одјељење – најстрашније по мучењу. Ту му пуштају струју индуковану на генеталије, чупају нокте. Све то Милорад преживљава јуначки. Најгоре мучење у Лори долази од супруге упраника Дујмића, која долази гола у ноћним сатима са још 4-5 горила и гола га мучи тукући га каблом по гениталијама. Из Лоре га поново одводе, из непознатог разлога, поново у Љубушки гдје га на исламски празник Бајрам мучи неки Ахмет који је био заробљен од стране ХВО па пуштен из ћелије да се иживљава над затвореницима. Све тортуре је Милорад успио да преживи и да такорећи васкрсне из мртвих, као Господ, те бива размјењен у Стоцу 18. августа 1992. године. Од тада се Милорад поново родио са својим ранама које је лијечио од београдског ВМА до Бања Луке. И усипо је да залијечи све физичке ране, али ону психичку никако није могао, коју су му нанијели људи-животиње и најгоре умне наказе. Долазећи у Бања Луку у болницу на преглед наилази на кољача и злочинца Давора Гласиновића, заробљеног и рањеног у болници, који му је зарио нож у вену у Рами. Тражио је од чувара да га само једном удари песницом, али се онда предомислио, те је јунчки и витешки Гласиновића само дубоко погледао у дно његових кољачких очију, и убио га тим погледом и страхом за читав Даворов живот и само изустио: \\\”ВРИЈЕДИ ЛИ ЗАРАД ЖИВОТА СВЕ ПРЕЖИВЈЕТИ?\\\”. Тиме је доказао своје витештво, чојство и српску душу да није онај који је био за рушење Југославије и наше БиХ и међунационални рат који је тада започео на нашим просторима. Борећи се са својим боловима (11 поломљених ребара, три напукнута пршљена, полуодбијеним бубрезима, поломљеном вилицом на три дијела и избијеним свим зубима) није могао да нађе адекватни посао у Бања Луци, те одлучје да потражи срећу у Америци гдје ће уједно да се лијечи. Доласком у Америку, прво у Северну Каролину, а затим у Индијану, започиње нови живот. Пошто мора да се лијечи и стално изаостаје са неког посла, не може да нађе посао него га добри људи, Срби граховски који живе у Индијани запошаљавају као домара при цркви Св. Ђорђа у Источном Чикагу и дају му црквену кућу за становање. Али све више и више Милорад бива болеснији и нервознији. Уз то стижу и године, стално обилази болнице по Индијани и престаје да ради у цркви.Неко вријеме му се губи траг по болницама и мјестима гдје га воде на лијечење и тек јесенас га проналазе у једној болници на лијечњу гдје му саопштавају, уз све његове претрпљење болове из логора, да је оболио од рака грла. Воде га на зрачења и прегледе, и послије неког времена му бива боље. Али кад смо се сви спремали да прославимо једну од највећих српских слава Св. Ђурђа, увече је одјекнула вијест да се наш Милорад заувијек преселио код Господа у његове одаје, спасио се мука и болова, како физичких тако и психичких. Није успио да дочека свој 54. рођендан који је требало да прослави 18. маја. Сво српско живље у држава Илиноис, Индијана, Висконсин је дирнула трагична вијест да је престало да куца срце нашега хероја Милорада Пајчина. Прослављао се Ђурђевдан, а Милорад и његове муке у 5 геноцидних логора су биле теме на свим славама. То су и даље страшни логори за које још увијек нема осуда, као ни осуда за зликоваце и кољаче који се још увијек шетају мирно и спокојно. Нека ти је вјечни покој, мир и слава, ливањски Србине, мучениче, хероју свих оних који се зову Срби, да се незабораве ни ти ни твоје муке у 5 логора, као и остали мученици који су страдали по тим крвничким логорима од крвавих руку друге двије конфесије. Ти ћеш бити и остати светац за сво српско живље од Ливна и Грахова, па до Гламоча и Купреса. ОДАЋЕ ТВОЈА СЈЕНА ПО РАМИ, ДУВНУ, ЉУБУШКОМЕ, ВРГОРЦУ, СПЛИТУ И ПЛАШИТИ ГОСПОДУ У ЊИХОВОЈ ЛИЈЕПОЈ И ЊИХОВОМ СНУ И СНУ ЊИХОВИХ СИНОВА И КЋЕРИ, И У СНУ ЊИХОВИ УНУКА И ПРАУНУКА А ТИ ЋЕШ ИМ СЕ ПОНОСНО СМИЈАТИ И ГОВОРИТИ >>>>>ВРИЈЕДИ ЛИ, ЗАРАД, ЖИВОТА СВЕ ПРЕЖИВЈЕТИ<<<<<