Rade Damjanovich Rade Damjanovich

Rade Damjanovich

(1916 + 2010)

U nedelju 18. aprila 2010. godine u 95. godini života, prestalo je da kuca plemenito srce Radeta Damjanovića iz Bervina, rodom iz sela Kesića kod Bosanskog Grahova, odakle je bio rodom i Gavrilo Princip, od oca Steve i majke Doste Damjanović. Pokojni Rade u toku Drugog svetskog rata bio je pripadnik Dinarske četničke divizije pod komandom vojvode Momčila Đujića. U Americi je bio potpredsednik Srpske narodne odbrane i memorijalnog Doma generala Draže Mihailovića u Čikagu. Rodbina i prijatelji su se oprostili od pokojnog Radeta u petak 23. aprila 2010. godine od 4 sata posle podne do 9 sati uveče u Svetoj Gori, srpskom pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu, 3517 Nort Pulaski Roud. Mali pomen održan je u sedam sati uveče. Opelo je održano u subotu 24. aprila 2010. godine u 1 sat posle podne, u manastiru Nova Gračanica. Posle opela obavljena je sahrana na manastirskom groblju. DUBOKO OŽALOŠĆENI: Supruga Radojka, sin Aleksandar, kćerka Nevenka, familije Damjanović i Stojaković, kao i ostala mnogobrojna rodbina, kumovi i prijatelji u Otadžbini i Americi. Rade Damjanović 1916-2010 Moj otac Rade Damjanović rođen je 15. Aprila 1916. Godine u Brkiću, malom mestu pored Bosanskog Grahova u Bosni. Bio je drugi po starosti od četvoro braće. Mislim da je imao prosećno detinjstvo: išao je u školu, igrao se sa decom I pomagao roditeljima. Reko mi je da je njegov stariji brat po neki put odbijao da uradi ono što je majka tražila od njega, pa je to moj otac morao da radi umesto brata. Roditelji mog oca rekli su da ne ne mogu dag a školuju I da mora d aide u susednu Srbiju na rad. Mislim da je ovaj dogadjaj naveo mog oca da u toku svog života uvek ima puno razumevanja za druge ljude. Uprkos tome što je poslušno radio sve što su roditelji od njega zahtevali, čak i ono što je njegov stariji brat odbijao,ipak su ga roditelji poslali u svet, što je u to vreme bio čest slučaj. Prvo je učio za fotografa, ali je ubrzo odustao, pošto ga je majstor tukao. Radio je u Nišu, u Srbiji, kada je izbio Drugi Svetski Rat. Pošačio je od Niča do svoje kuće koja je bila oko sto milja daleko, kada su ga uhvatile okupatorske vojne jedinice, ali su ga ubrzo pustili, zaključivši d aim kao Bosanac nije predstavljao pretnju. Nastavivči put prema svojoj kući naišao je na Četnike I pridružio se njihovoj borbi za oslobođenje. Za one koji ne znaju, Četnici su bili boric protiv sila Osovine I njihovih saveznika. Četnici su ostali lojalni Jugoslovenskoj Monarhiji. Jugoslovenski komunist, partizani, su se takodje borili protiv sila Osovine, ali I protiv Četnika. Pred kraj rata Saveznici su napustili Četnike I podržali komuniste, koji su preuzeli vlast u Jugoslaviji posle završetka rata. Mnogi Četnici, medju kojima je bio I moj otac, kao ratni zarobljenici su poslati u logore van Jugoslavije. Moj otac je bio interniran u logor u Italiji. Saveznici su nudili Četnicima slobodu po uslovom da se vrate u Jugoslaviju, što ovi nisu prihvatili nemajući poverenja u komuniste. Dve godine kasnije kada su Saveznici odustali od repatrijarcije Četnika i dozvolili im da emigriraju u njihove zemlje, moj otac se odlučio za Englesku, s obzirom da je tako bio bliži Otadžbini od Amerike, Kanade ili Australije, zemalja koje su takođe primali Četnike. Otac je stigao u Englesku 1947. Godine. Engleska je posle rata bila u veoma teškom ekonomskom stanju, tako da je najveći deo zarade mog oca koji je radio u željezari odlazio na održavanje golog života. Puno njegovih prijatelja Četnika se u to vreme ženilo i on je bivao pozivan na njihove svadbe. U 1950. godinama Engleska je ekonomski dospela u bolje stanju i otac je tad počeo da razmišlja o svom venčanju. Posredno je kontaktirao mladu ženu, Radojku Stojaković, koja je bila iz njegovog rodnog kraja ali je posle rata živela u potpuno drugom kraju zemlje. Upitao je dali bi ona došla u Englesku da bude sa njim. Radojka se sa time složila i 1956. godine došla u Englesku. U januaru 1957. oni su se venčali. Ja sam bio njihovo prvo dete. Rodio sam se u novembru 1957. godine. Dve godine kasnije rodila se moja sestra Nevenka. Majka je misleći da su mnogo bolju uslovi života u Americi nagovarala mog oca da se presele u Ameriku. 1965. godine smo došli u Ameriku. Tu je bilo lako naći posao i otac je počeo da radi na mašinama koje su mlele čelik i od njega pravili delove za kamionske menjače. Otac je radio veoma naporno i kao dobar radnik imao je privilegiju na prekovremeni rad. Napornim radom skupio je dovoljno novaca da prvo kupi jednu kuću a zatim drugu i da svojoj deci obezbedi školovanje. Želja mi je da se zna koliko je moj otac mnogo radio. Bio je veoma dobar na radu sa preciznim mašinama i na taj način je dobijao još više prekovremenog rada. Jednom prilikom promene ugovora o radu, unijski predstvnik je zahtevao od oca da podesi mašine na kojima će oni da rade, što je on odbio. Oni su pokušali sami da toburade i ništa nisu mogli da naprave. Posle tog incidenta kompanija je bez obzira na uniju davala mom ocu da vodi radove i obezbedi sebi prekovremeni rad. Više puta je otac radeći dugo da bi ispunio proizvodne rokove dolazio kući sa posla utrnulih ruku od rada. U tim prilikamo dolazio nam je u kuću doktor, Srbin, koji je ocu dava injekcije kortizona da mu umanji bolove. Moj otac je radio u toj fabrici sve do mesec dana pre nego što je prestala sa radom. Otišao je u penziju koja je napunio sedamdeset i dve godine života. U slobodnom vremenu van fabrike otac je bio član Četničke Organizacije, Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Armije. Imao je funkcijue podpredsednika. Između 1960. I ranih 1970. Godina Organizacije je imala niz svečanih skupova koji su obeležavali važne istorijske datume za Srpe a naročito za Četnike sa večerama i igrankama. Od sredine 1970. godina organizacija je imala uglavnom komemorativnu svrhu. Štampali su svoj list koji je donosio artikle iz Srpskej istorije, a zatim o savremenim zbivanjima u Srbiji, kao i čitulje upokojenih Četnika. Naša porodica je odlazila na piknike u manastir u Libertivilu, a zatim u manastir Nova Gračanica. Iako je bio veoma prijatna ličnost koja je volela da provede više vremena u društvenom životu, za to je imao malo vremena, i ređe je odlazio na druge svečane skupove. Zima 1979/1980. bila je veoma hladna i sa puno velikih snežnih padavina. Sneg je bio toliko visok da sam čisteći ga slagao sneg na visinu inad moje glave. Otac je pomagao drugima da izguraju svoje automobile iz snega. Iako nije bio krupan čovek i već u svojim 60. godinama želeo je da pomogne svima i uživao u druženju i u pomoći koju je pružao. Đuro Stojaković, brat moje majke bio je veoma blizak mom ocu takom tugog niza godina. Zajedno su radili na kući u kojoj je naša porodica živela i provodili su duge sate u razgovorima. Tema je često bila pređašnji i sadašnji život mog oca, i uglavnom o tadašnjim zbivanjima u životu mog ujaka. Za vreme raspada Jugoslavije u 1990. Godinama ujak je doveo svoju kćerku i unuku da žive sa nama u Americi. Moj otac je uživao u unukinom društvu kao i ona u njegovom. Oni su kod nas ostali duže vremena, da bi se vratili u Srbiju kada su mislili da su se stvari tamo malo poboljšale. Moj otac je saosećao sa teškom situacijom u kojoj su moj ujak i njegova porodica bili. Moj otac je saosećao u tragediji Srpskog naroda u Drugom Svetskom Ratu i osećao se ugroženim od strane sila kojima je Srpski narod bio izložen. Lako je navijati za sopstveni narod, ali moj otac je osećao iskrenu žalost i tugu za strdanjem mnogih Srba kao i za ceo Srpski narod. Moj otac je nadživeo većinu svojih savremenika. Nije više ostalo mnogo živih Četnika. Organizacija kojoj je moj otac bio podpredsednik, Udruženja Boraca Kraljevske Jugoslovenske Armije uvek je slala vence na sahrane svojih preminulih saboraca. Otac je pre više godina lično organizovao da se pošalje venac u ime Udruženja na sahranu njenog predsednika, Slavka Sučevića. Udruženje je prestalo sa radom u Čikagu i ja sam veoma zahvalan Slavki Sučević, kćerki pokojnog Daneta Sučevića, koja je u ime Udruženja poslala poslala venac na sahranu moga oca. Moj otac su upokojio u večernjim satima u nedelju, 18. Aprila 2010. godine od komplikacija nastalih od srčanog oboljenja. Aleksandar Damjanović Sin

Za dodatne informacije možete se obratiti SVETOJ GORI, srpskom pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu na telefon 773-588-2200.



Foto i video

IZJAVE SAUČEŠĆA

Beba Stojakovic (Beograd , Srbija)

Draga tetka, Aco, Neno, dugo se nismo videli, ali saosecam u vasem dubokom bolu

Ljubiša Ćorić (Veternik , Srbija)

Draga tetka Jejo,Aco, Nevenka ,primite iskreno saučešće povodom smrti teča Radeta. Saučestvujemo u Vašem bolu. U nedelju će mo održati pomen u Veterničkoj crkvi za pokoj duše teči Radetu.

Софија Јевтић (Ветерник , Србија)

Искрено саучешће поводом смрти деда Радета Саучествујемо са Вашим болом. Софија и Јовица Јевтић

Draga tetka, Aco, Neno, iskreno saucestvujem u vasem bolu (Beograd , Srbija)

Draga tetka, Aco, Neno, iskreno saucestvujem u vasem bolu

Ana Grasic (Beograd , Srbija)

Draga tetka, Aco, Neno, primite moje iskreno saucesce

Milica Stojakovic (Beograd , Srbija)

Draga Jejo, Aco, Neno, primite moje iskreno saucesce u vasem dubokom bolu

Драган Стошљевић (Ветерник , Србија)

Примите искрено саучешће од Драгана и Анке Стошљевић

Жикица Стојановић (Ветерник , Србија)

Искрено саучешће поводом смрти Радета. Породица Стојановић из Ветерника

Милка Петковић (Нови Сад , Србија)

Драга Јејо ,Александре,Невенка примите искрено саучешће поводом смрти Вашег супруга и оца.Породица Петковић и Маглов из Новог Сада.

Зора Арежина (Нови Сад , Србија)

Драга Јејо саучествујем са Вашим болом. Зора Арежина

Љубиша и Јелена Ћорић (Ветерник , Србија)

Драга Тетка Јејо Ацо, Невенка.Примите наше најискреније саучешће поводом смрти теча Радета. Нека му је лака земља и вечна слава.

Marija-Сека Ћорић (Ветерник , Сбија)

Драга Јејо, Ацо и Нено.Примите моје најискреније саучешће,поводом смрти шогора Радета.Пуно Вас воли Ваша сестра и тетка

Podelite vaša sećanja ili izrazite vaše saučešće

Pošalji cveće

Posalji cveće