Konstantin-Kosta Trifkovic Konstantin-Kosta Trifkovic

Константин-Коста Трифковић

(1916 +2008)

У јеку Првог светског рата, у породици Станка (1870) и Јованке (1875) Трифковић у севернобосанском градићу Грачаници, рођен је син Константин као најмлађе од петоро деце. Отац Станко, који је имао познату трговину оружјем и радионицу за његов ремонт и оправке, прву ратну годину провео је у интернацији у Мађарској. Аустро-угарским властима један виђенији Србин, притом познат по свом родољубљу, био је неминовно сумњив, али је маја 1915. пуштен услед недостатка доказа. Породица је са одушевљењем дочекала ослобођење 1918. Уследиле су 22 године између два светска рата које је Коста запамтио као срећне. Још као основац заволео је фудбал, који је са успехом наставио да игра док је похађао учитељску школу у Сарајеву. Такође је открио склоност ка сликању и примењеној уметности, која ће у знатној мери утицати на његов живот. Војску је служио у ШРО брдске артиљерије у Горажду. Други светски рат је породици донео катастрофу. Родитељи, брат Здравко (1903) и сестра Вера (1912) интернирани су одмах по успостављању усташке НДХ у Славонску Пожегу. Недуго потом, маја 1941, протерани су без игде ичега у Београд, где је живела сестра Нада (1908) са мужем Павлом и ћерком Миром. Радња, кућа и имање опљакани су или заплењени од усташа. У прогону породице посебно се истакао извесни Ратко Гаџа, кога је Коста у ђачким данима сматрао једним од својих најбољих другова и који је небројено пута у дому Трифковића делио трпезу са домаћинима. Нешто ствари је код себе склонио и тако спасао Меша, Бошњак који је радио на имању Станка Трифковића. Коста и његов брат Добросав-Добро (1910), као резервни официри Југословенске војске, одведени су у немачко заробљеништво. Коста је у Оснабрику део времена провео у кажњеничкој Д секцији логора због учешћа у скривању радио-апарата. Тада је још био страствени пушач, а драгоцене цигарете за себе и другове добијао је од немачких стражара чије портрете је цртао угљем и оловком. После британског бомбардовања логора децембра 1944, пребачен је у логор Баркенбриге у Померанији (данашња Пољска). Када је почела велика совјетска офанзива средином јануара 1945. Немци су тај логор евакуисали, али је Коста успео да се сакрије у шупљем зиду једне од барака и сачека долазак Црвене армије, која га је „ослободила“ златног сата који је од оца добио за 18. рођендан. По доласку у Београд у пролеће 1946. Коста добија место сликара плаката у „Југославија филму“ и истовремено ванредно похађа Ликовну академију. Његове виђеније креације из тих година су плакати за филмове „Иваново детињство“, „Камени цвет“ и „Ждралови лете“. Оженио се 1949. Љубицом-Бубом (рођ. Радосављевић); 1954. родио им се син Срђа. Тај брак је завршен разводом 1966. године. Почетком 50-тих Коста прелази у Завод примењних уметности, чији директор постаје пет година касније и у коме остаје до 1966. Један је од ретких директора из тог времена који никада није имао ни дана партијског стажа. Од његових креација из тог времена посебно је био упечатљив омот за млечну чоколаду „Галеб“ и за бомбоне „Негро – оџачар грла“. Костин рад на плану дизајна био је заиста пионирски за Југославију педесетих и раних шездесетих година прошлог века, рецимо његова шкољка-фотеља из 1958. или кауч променљиве конфигурације „Аладин“ из 1961. Пензију је дочекао у хемијској индустрији „Балкан“, где је осмислио облик, паковање и етикету десетина производа који су носили тада познату етикету белог медведа. Коста ступа у други брак 1971, са Хертом (рођ. Московић) која је била његова прва љубав још у средњошколским данима у Сарајеву. Провели су 19 срећних година све до њене смрти 1990. Њен одлазак никада није преболео. Много је волео своје унуке Александру (1980), Наталију (1994), Теодора (1997) и Тару (1994), као и снају Мирјану са чијим је родитељима Светом и Зором Алексић био веома близак до краја. На „Звездине“ утакмице одлазио је скоро до краја живота. Волео је живот и веровао је у доброту људи. Свима који су га познавали недостајаће његова топлина, ведрина и непоколебљиви оптимизам. Нека му је лака српска земља и нека му Господ подари рајско насеље! Сахрана је обављена на београдском Новом гробљу у уторак, 18. новембра 2008. у 12 сати. Ова читуља остаће заувек на интернету као вечна успомена на Косту Трифковића.

За додатне информације можете се обратити СВЕТОЈ ГОРИ, српском православном погребном заводу у Чикагу на телефон 773-588-2200.



Foto i video

ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА

Поделите Ваша сећања или изразите Ваше саучешће

Пошаљи цвеће

Posalji cveće