У четвртак 10. априла 2003. године у Чикагу у 84. години живота престало је да куца племенито срце Миланке Марковић. Миланка је рођена у селу Крчевац крај Опленца, од оца Војислава и мајке Ангелине. У раној младости показује обдареност школи и књизи, па је родитељи упућују добро стојећој тетки и течи у Аранђеловац на школовање. По завршетку мале матуре тетка и теча је шаљу у крагујевачку гимназију, где успешно полаже велику матуру 1939. године. После завршетка велике матуре Миланка прелази на студије права у Београд. Често је причала да јој је то доба било најлепше у животу. Забављала се тада са својом првом љубављу још из Крагујевца, Александром-Сашом Николићем, касније судијом Окружног суда у Крагујевцу. Пред сам рат 1941. године венчали су се и младенци започињу свој срећни живот у Крагујевцу. Ту им се рађа једини син Милован. Вртоглавица рата доноси Миланки серију тешких трагедија: губитак мужа у рату; страдање два рођена брата: Блаже и Боже; и то све у кратком раздобљу пред завршетак рата 1945. године. Са губитком најмилијих младој Миланки са непуних 25 година цео живот се преокреће. Са дететом још у пеленама, без завршених студија права и уништене земље, долази најцрњи део живота под раним комунизмом. Удовици буржуја нигде није било места. 1946. године враћа се свом вољеном и разрушеном Београду, где је некада тако срећна била, само, времена су сада друга. Вредним радом, вечерњом школом завршава курсеве економисте. 1952. године добија место шефа рачуноводства и пресељава се у Опатију, где живи до 1962. године, када се по трећи пут враћа свом Београду. До пензије ради у Југославенској Инвестиционој Банци на Теразијама као самостални референт за туризам и саобраћај. Свог сина посећује у Америци и почетком 80-тих година започиње серију посета. Стиче низ пријатеља своје али и млађе генерације и ствара богат друштвени живот. Слободно време највише је волела да провди са књигом: историја и књижевност су били Миланкина душевна храна. Волела је Слободана Јовановића, Андрића, Толстоја, а од песника Дучића, Ракића и Десанку Максимовић, тако да није случајно што је изабрала да свој вечити боравак буде баш ту код манастира Светог Саве где су некада лежали Дучић и владика Николај. Миланкина највећа радост је било њено потомство, њена унучад: Саша и Наталија, син Милован и снаја Лучијана. Најмлађе унуче Оли није доживела да упозна и заволи. Недељни ручак код баке ће заувек остати њена баштина. Бог да јој душу прости! Помен Миланки Марковић одржан је у недељу 13. априла од 4 до 8 сати после подне у Светој Гори, српском православном погребном заводу у Чикагу. Помен Миланки Марковић служио је отац Ђуро Крошњар у 7 сати после подне у Светој Гори. Опело је одржано у понедељак, 14. априла у 11 сати пре подне у манастиру Светог Саве у Либертивилу. После опела обављена је сахрана на манастирском гробљу. Дубоко ожалошћени: син Милован-Мића Николић; снаја Лучијана; унучад: Саша, Натилија и Оливера, као и остала многобројна родбина и пријатељи у Отаџбини и Америци. Ова читуља остаће заувек на интернету као вечна успомена на Миланку Марковић.