Miodrag Jekić Miodrag Jekić

Миодраг Јекић

(1936 +2021)

Обавештавамо родбину и пријатеље да је у понедељак 20. децембра 2021. године у 85. години живота престало да куца племенито срце Миодрага Јекића, родом из Крагујевца у Србији, од оца Радомира и мајке Милеве Јекић. Вјечнаја памјат.

Родбина и пријатељи опростили су се од покојног Миодрага у четвртак 23. децембра 2021. године у 11 сати пре подне, приликом Опела у манастиру Нова Гарачаница, 35240 W Grant Ave, Third Lake, IL 60046.

После Опела обављена је сахрана на манастирском гробљу.

После сахране послужена је у даћа у манастиру.

ДУБОКО ОЖАЛОШЋЕНИ:
Супруга Надежда; Ћерке: Зорица Јевремовић са супругом Драганом, Верица Марић са супругом Зораном и Славица Симић са супругом Драганом; Унучад: Иван, Ненад, Миљан, Предраг и Тамара; Преунучад: Михаило, Рафаел и Атина Софиа, као остала многобројна родбина, Кумови и драги пријатељи у Отаџбини, Америци и широм света.

За додатне информације можете се обратити СВЕТОЈ ГОРИ, српском православном погребном заводу у Чикагу на телефон 773-588-2200.


New Gračanica Serbian Orthodox Monastery




Foto i video

ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА

Tamara Simic (Chicago IL )

Sutra ti je 40 dana Deda moj 💔 Volim te Beskrajno nedostaješ mnogo😢 Čuvamo baku, nebirni🙃♥️ Kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. Boli praznina koja nikada neće biti popunjena. Boli nemogućnost da još nešto uradimo za njega. Bole reči koje nismo rekli, a mogli smo. Bole suze. Bole uspomene. Bole ćutanja… Boli to što znamo da nikada više nećemo biti zajedno, što nećemo da ga vidimo i što neće da nam se javi. Boli to što će svuda da nam fali i što će uvek biti taj neko koji nedostaje… Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo njegova smrt već i život koji je mogao još da traje a ugasio se. Bole pobede podjednako kao porazi, uspesi podjednako kao neuspesi i sve se, odjednom, na trenutak, poravna, postaje besmisleno, prazno. Kada nam odlazi neko drag, odlazi i muzika koju je slušao, ljudi koje je poznavao, snovi koje je sanjao, odlaze njegove dileme, njegove tajne, njegovi strahovi. I sve boli… Boli kada postavimo pitanje da li je sve bilo uzalud? Da li smo pogrešili? Ili, da li je moglo drugačije? A dobro znamo da nije… Boli kada se setimo da ga nema. Boli svako sećanje na njega. Bole fotografi je. Bole mesta kojima smo prolazili. Bole reči koje smo rekli. Bole reči koje nismo rekli, a morali smo. Bole njegovi prijatelji. Bole njegove ljubavi. Bole svačije ljubavi kada razmišljamo o njemu. Boli sve što podseća na njega, svaki delić ovog sveta… Kada nam odlazi neko drag, ne boli samo bol, boli sve drugo. Boli što zauvek nestaje i što ga više nigde neće biti. Boli saznanje da nikada više neće moći da se raduje, da se smeje, mašta, trči, plače, voli. Boli sve ono što je mogao da uradi, a nije. Boli sve ono što je tek trebao da prođe, a nije. Boli proleće, boli sunce, boli more, boli nebo, boli kiša. Boli sve ono što živi bez njega, boli čitav svet… Kada nam odlazi neko drag, sve odjednom stane, zaustavi se na trenutak i podseti na prolaznost, na godine koje su prošle i koje će proći. Pravimo iskorak iz sadašnjosti i postajemo deo beskrajne vanvremenske nedokučive staze koja vodi samo u jednom smeru. Kada nam odlazi neko drag, odlazimo i mi zajedno sa njim. Jedan deo nas, možda najlepši. Odlazi ono nešto što smo imali sa tom osobom i ni sa jednom drugom. Odlazi sa njim i jedan deo našeg života koji smo proživeli i koji se upravo njegovim odlaskom završio i pretvorio u sećanje. I na kraju, kada nam odlazi neko drag, ne boli smrt, već boli sve ono što ide posle. A posle, nažalost, ne ide ništa. I upravo to ništa najviše boli…

Поделите Ваша сећања или изразите Ваше саучешће

Пошаљи цвеће

Posalji cveće