У недељу 18. априла 2010. године у 95. години живота, престало је да куца племенито срце Радета Дамјановића из Бервина, родом из села Кесића код Босанског Грахова, одакле је био родом и Гаврило Принцип, од оца Стеве и мајке Досте Дамјановић. Покојни Раде у току Другог светског рата био је припадник Динарске четничке дивизије под командом војводе Момчила Ђујића. У Америци је био потпредседник Српске народне одбране и меморијалног Дома генерала Драже Михаиловића у Чикагу. Родбина и пријатељи су се опростили од покојног Радета у петак 23. априла 2010. године од 4 сата после подне до 9 сати увече у Светој Гори, српском православном погребном заводу у Чикагу, 3517 Норт Пуласки Роуд. Мали помен одржан је у седам сати увече. Опело ће бити одржано у суботу 24. априла 2010. године у 1 сат после подне, у манастиру Нова Грачаница. После опела обављена је сахрана на манастирском гробљу. ДУБОКО ОЖАЛОШЋЕНИ: Супруга Радојка, син Александар, кћерка Невенка, фамилије Дамјановић и Стојаковић, као и остала многобројна родбина, кумови и пријатељи у Отаџбини и Америци. Раде Дамјановић 1916-2010 Мој отац Раде Дамјановић рођен је 15. Априла 1916. Године у Бркићу, малом месту поред Босанског Грахова у Босни. Био је други по старости од четворо браће. Мислим да је имао просећно детињство: ишао је у школу, играо се са децом И помагао родитељима. Реко ми је да је његов старији брат по неки пут одбијао да уради оно што је мајка тражила од њега, па је то мој отац морао да ради уместо брата. Родитељи мог оца рекли су да не не могу даг а школују И да мора д аиде у суседну Србију на рад. Мислим да је овај догадјај навео мог оца да у току свог живота увек има пуно разумевања за друге људе. Упркос томе што је послушно радио све што су родитељи од њега захтевали, чак и оно што је његов старији брат одбијао,ипак су га родитељи послали у свет, што је у то време био чест случај. Прво је учио за фотографа, али је убрзо одустао, пошто га је мајстор тукао. Радио је у Нишу, у Србији, када је избио Други Светски Рат. Пошачио је од Нича до своје куће која је била око сто миља далеко, када су га ухватиле окупаторске војне јединице, али су га убрзо пустили, закључивши д аим као Босанац није представљао претњу. Наставивчи пут према својој кући наишао је на Четнике И придружио се њиховој борби за ослобођење. За оне који не знају, Четници су били бориц против сила Осовине И њихових савезника. Четници су остали лојални Југословенској Монархији. Југословенски комунист, партизани, су се такодје борили против сила Осовине, али И против Четника. Пред крај рата Савезници су напустили Четнике И подржали комунисте, који су преузели власт у Југославији после завршетка рата. Многи Четници, медју којима је био И мој отац, као ратни заробљеници су послати у логоре ван Југославије. Мој отац је био интерниран у логор у Италији. Савезници су нудили Четницима слободу по условом да се врате у Југославију, што ови нису прихватили немајући поверења у комунисте. Две године касније када су Савезници одустали од репатријарције Четника и дозволили им да емигрирају у њихове земље, мој отац се одлучио за Енглеску, с обзиром да је тако био ближи Отаџбини од Америке, Канаде или Аустралије, земаља које су такође примали Четнике. Отац је стигао у Енглеску 1947. Године. Енглеска је после рата била у веома тешком економском стању, тако да је највећи део зараде мог оца који је радио у жељезари одлазио на одржавање голог живота. Пуно његових пријатеља Четника се у то време женило и он је бивао позиван на њихове свадбе. У 1950. годинама Енглеска је економски доспела у боље стању и отац је тад почео да размишља о свом венчању. Посредно је контактирао младу жену, Радојку Стојаковић, која је била из његовог родног краја али је после рата живела у потпуно другом крају земље. Упитао је дали би она дошла у Енглеску да буде са њим. Радојка се са тиме сложила и 1956. године дошла у Енглеску. У јануару 1957. они су се венчали. Ја сам био њихово прво дете. Родио сам се у новембру 1957. године. Две године касније родила се моја сестра Невенка. Мајка је мислећи да су много бољу услови живота у Америци наговарала мог оца да се преселе у Америку. 1965. године смо дошли у Америку. Ту је било лако наћи посао и отац је почео да ради на машинама које су млеле челик и од њега правили делове за камионске мењаче. Отац је радио веома напорно и као добар радник имао је привилегију на прековремени рад. Напорним радом скупио је довољно новаца да прво купи једну кућу а затим другу и да својој деци обезбеди школовање. Жеља ми је да се зна колико је мој отац много радио. Био је веома добар на раду са прецизним машинама и на тај начин је добијао још више прековременог рада. Једном приликом промене уговора о раду, унијски предствник је захтевао од оца да подеси машине на којима ће они да раде, што је он одбио. Они су покушали сами да тобураде и ништа нису могли да направе. После тог инцидента компанија је без обзира на унију давала мом оцу да води радове и обезбеди себи прековремени рад. Више пута је отац радећи дуго да би испунио производне рокове долазио кући са посла утрнулих руку од рада. У тим приликамо долазио нам је у кућу доктор, Србин, који је оцу дава ињекције кортизона да му умањи болове. Мој отац је радио у тој фабрици све до месец дана пре него што је престала са радом. Отишао је у пензију која је напунио седамдесет и две године живота. У слободном времену ван фабрике отац је био члан Четничке Организације, Удружења Бораца Краљевске Југословенске Армије. Имао је функцијуе подпредседника. Између 1960. И раних 1970. Година Организације је имала низ свечаних скупова који су обележавали важне историјске датуме за Српе а нарочито за Четнике са вечерама и игранкама. Од средине 1970. година организација је имала углавном комеморативну сврху. Штампали су свој лист који је доносио артикле из Српскеј историје, а затим о савременим збивањима у Србији, као и читуље упокојених Четника. Наша породица је одлазила на пикнике у манастир у Либертивилу, а затим у манастир Нова Грачаница. Иако је био веома пријатна личност која је волела да проведе више времена у друштвеном животу, за то је имао мало времена, и ређе је одлазио на друге свечане скупове. Зима 1979/1980. била је веома хладна и са пуно великих снежних падавина. Снег је био толико висок да сам чистећи га слагао снег на висину инад моје главе. Отац је помагао другима да изгурају своје аутомобиле из снега. Иако није био крупан човек и већ у својим 60. годинама желео је да помогне свима и уживао у дружењу и у помоћи коју је пружао. Ђуро Стојаковић, брат моје мајке био је веома близак мом оцу таком тугог низа година. Заједно су радили на кући у којој је наша породица живела и проводили су дуге сате у разговорима. Тема је често била пређашњи и садашњи живот мог оца, и углавном о тадашњим збивањима у животу мог ујака. За време распада Југославије у 1990. Годинама ујак је довео своју кћерку и унуку да живе са нама у Америци. Мој отац је уживао у унукином друштву као и она у његовом. Они су код нас остали дуже времена, да би се вратили у Србију када су мислили да су се ствари тамо мало побољшале. Мој отац је саосећао са тешком ситуацијом у којој су мој ујак и његова породица били. Мој отац је саосећао у трагедији Српског народа у Другом Светском Рату и осећао се угроженим од стране сила којима је Српски народ био изложен. Лако је навијати за сопствени народ, али мој отац је осећао искрену жалост и тугу за стрдањем многих Срба као и за цео Српски народ. Мој отац је надживео већину својих савременика. Није више остало много живих Четника. Организација којој је мој отац био подпредседник, Удружења Бораца Краљевске Југословенске Армије увек је слала венце на сахране својих преминулих сабораца. Отац је пре више година лично организовао да се пошаље венац у име Удружења на сахрану њеног председника, Славка Сучевића. Удружење је престало са радом у Чикагу и ја сам веома захвалан Славки Сучевић, кћерки покојног Данета Сучевића, која је у име Удружења послала послала венац на сахрану мога оца. Мој отац су упокојио у вечерњим сатима у недељу, 18. Априла 2010. године од компликација насталих од срчаног обољења. Александар Дамјановић Син