Svetislav Tisha Radosavljevic Svetislav Tisha Radosavljevic

Светислав Тисха Радосављевић

(1923 + 2014)

У уторак 20. маја 2014. године у 92. години живота, престало је да куца племенито срце Светислава Тише Радосављевића из Дес Плејнса, родом из Јелашнице у Србији, од оца Миливоја и мајке Данице Радосављевић. Заробљен од стране немачких фашиста у Другом Светском Рату провео је четири године у концентрационом логору у Немачкој. По завршетку рата, не желећи да се врати у Србију у којој је владао комунистички режим иселио се у Америку где је завршио факултет у рангу инжењера електронике на факултету у Пурду. Магистратуру завршава на Технолошком Институту Државе Илиноис ITT. Радио је kao професор информатике на Пурду факултету у Калумету. Родбина и пријатељи опростили су се од покојног Светислава у понедељак 26. маја 2014. године приликом опела које jе почелo у 11 сати пре подне у српској православној катедрали Светог Васкрсења Христовог на Редвуд Драјву у Чикагу. Сахрана на гробљу манастира Светог Саве у Либертивилу. ДУБОКО ОЖАЛОШЋЕНИ: Син Александар са супругом Анђелом, син Бранко са супругом Лоренс, унука Лили Наталија Џоселин Видосава, као и остала многобројна родбина, кумови и пријатељи у Отаџбини, Канади и Америци. _________________________________________________________________ Светислав Радосављевић Миливојев, Тиша Банза, како је био познат у свом селу, или Стив код својих америчких пријатеља, рођен је 12. априла 1923. године у Јелашници, код Ниша у Југославији (сада Србији), у кући са традиционалнiм земљаном подoм. Као врло млад дечак, он је суочен са трагедијом када су његова мајка Даница и млади брат умрли од шарлаха. После извесног времена његов отац Миле је оженио Наталију, ратну удовицу, која је постала мајка и јако волела младог Тишу, за шта јој је он увек био био захвалан . Имао је срећно детињство у просперитетој пољопривредој породици, чији је главни производ био грожђе за вино . Његов отац је такође радио у администрацији локалне задруге, која је обезбедила пољопривреднике са бољим ценама за своје производе него што су могли добити појединачно . Касније је задруга лицемерно затворена од стране комуниста, који су је посматрали као алтернативни извор политичке удружености. Тиша се у школи истицао у атлетици . Он је једном пориликом освојио трофеј за своју старосну групу у регионалном такомичењу Сокола, а његов отац му није рекао да је то и прочитао у новинама сутрадан. Тиша је био популаран младић , и други сељани су га често и непрестано знали да питају о новостима у свету . Он је уживао у свим сеоским играма и играо фудбал. Када је имао 17 година , добровољно се пријавио у југословенску војску. Он је био официр кадет, стациониран у Загребу, када је Немачка лансирала своју изненадну инвазију на Југославију . Део његове јединице је дезертирао и закључао сво оружје. Он се нашао на главном тргу, у сред митинга добродошлице нових окупаторских снага и знао је да је у невољи . Покушао је да иде кући, а на путу придружио се осталим војницима спремним да постану герилаци. У Босни , у Костајници , они су наишли на артиљеријски јединицу , напуштену од свих , осим неколико старих кувара. Они користе оружје да организују напад на велики немачки покрет трупа преко реке . Њихова мала група од десетак војника морала је се склања од митраљирања и бомбардовања немачких Штука и да се бори са надмоћним непријатељем. Тако су успели да непријатеља задрже цео један дан дуже и тек када су Немци направили понтонски мост преко реке и прешли са својим тенковима морали су да се разиђу и склоне. Тиша је икмао срећу да преживи ову битку на свој рођени 18. рођендан. После много више авантура и код је скоро стигао кући бива заробљен од стране непријатеља. Он је био ратни заробљеник у Немачкој пуне четири године у Мемингену у Баварској у близини језера Констанца (Боденси) , најлепши део Немачке по његовим речима. Први немачки сељак за кога је морао да ради као затвореник га је заволео и третиро га као члана породице, (они су увек скупа вечерали док је ћерка Тиши свирала клавир) , али после неуспелог покушаја бекства у Француску пребачен је у другу, непријатну породицу за њега, код једне удовице чији је син био војник на Источном Фронту. После разних шаљивих незгода, он је пребачен у фабрику где је радио са заробљеницима и са немачким цивилима и где је научио много. Касније су хтели да га казне за неке саботаже, али успео је да се извуче и бова проглашен за логорског електричлиара. Тиша је био пријатељ са свим националностима у логору, укључујући и немачке страже, а учествовао је у разним духовитим и невероватне авантурама, на пример кријумчарења робе у логор, крије храну, превари Гестапо и трговање тазних електричних машина и тајко даље. После рата он је остао у Немачкој, јер је Југославија постала комунистичка. Током рата , затвореници би расправљали о политици, а Тиша их посебно није волео јер је од руских емиграната пре рата слушао о комунизму много. Један српски заробљеник му је рекао да када се буде вратио у Србију он ће средити да Тиша буде обешен на најближој бандери . Он је смејући се одговорио ка када се буде вратио у Србију тај ће бити срећан да му носи коферере и поклонио му свој кајш за панталоне. Почео је да студира машинство у Минхену, на Technische Hochschule München, али је на крају понестало новца. Без илузија о лакоћи живота у Америци, Тиша је замислио да ће отићи у Америку да ради као физички радник и уштедети нешто новца , и да се врати у Минхен да заврши своје студије. Дошао је у Гери, Индијану 1949. године и отишао да ради у челичани . Али пошто је он био образован, после само недељу дана је добио бољи посао, као инжењер за тестирање. А онда пријатељ му је причао о Пурду Универзитету, у Вест Лафајету у Индијани , па је одлучио да се ту упише. Било је тешко, знао је врло мало да говори енглески, учио је викендом и преко целог лета и истрајао је. Његова стара станодавка , Мис МакГоверн и њена слушкиња су га заволеле зато што је шетао њиховог кера и свугде их возио. Он је успешно завршио студије електротехнике , и отишао на посао као инжењер у International Harvester General Electric и Motorola. Касније , он је магистрирао на истом Институту за Технологију државе Илиноис у Чикагу. Био је близу да добије докторат, али онда занимљив преокрет то мења. У јужном Чикагу, једна лепа српска девојка из Хрватске, Видосава Лемајић, била је у посети рођацима. Она је чула од пријатеља да је постојао један веома добар, образован српски инжењер и желела је да га упозна. Она је Тишу веома импресионирала својом префињености и образовањем. Није била као друге девојке које је раније упознао ! Било му је жао што је њен отац убијен у рату, и понудио јој је да је ожени како би јој помогао да добије дозволу да остане у Америци. Али, она је заиста заволела Тишу и хтела да се уда за њега. Таку су се Вида и Тиша, Личанка и Шумадинац венчали 1958. године. Вида је била фармацеут, али њена диплома није била овде призната, па је завршила студије из почеткала на Универзитетз државе Илиноис у Чикагу. Она је касније радила као фармацеут у различитим болницама у Чикагу, укључујући и Универзитет у Чикагу, Мајкл Рис и Добри Самарићанин. Пријатељ који је предавао наставу на једном од Градског колеџа у Чикагу, Olive Harvey, је рекао Тиши да је ту добра плата, дуг годишњи одмор и било је то релативно нова област обраде података. Тиша је сам научио да користе компјутере на послу, да помогне у решавању неких од његових проблема, па је одлучио да се ту запосли . Испоставило се да је био природан учитељ , и добио је ту запослење. Нова каријера је била рођена. Касније, он је предавао на Универзитету Перду, а затим се и преселио у Перду у Хамонду у Индијана. Предавао је у системе информација, а учествовао је у неким од раних радова у компјутерској графици. Био је веома популаран професор, а 1979 студенти су га изгласали као најефикаснијег професора, чиме је он био веома поносан . Да би олакшао својим ученицима, он је користио два имена: његово право име , као и име Стив Радош. Оба имена су стајала на вратима његовог кабинета. У слободно време , Тиша је био проналазач . Тишин син Александар, Саша, рођен је у 1963, адруги син, Бранко, рођен је 1968. године. Саша је завршио факултет, магистрирао и предавао математику и енглески језик у Чикагу скоро четрнаест година. Непосредно пред смрт његовог оца Тише, Саша је докторирао у наставном плану и програму математичког образовања на Универзитету удржаве Илиноис у Чикагу. Син Бранко је завршио факултет са највишим почастима 1986 и магистрирао електротехнику 1990. на Универзитету државе Илиноис у Урбани. Тренутно Бранко ради као квантитативни програмер за Bank of America у Чикагу. Бранко је почео да учи програмирање рачунара када је његов отац бесплатно предавао петом разреду његове основне школе, што је заиста било револуционарно у то време. Саша сада живи срећно са Анђелом, професорем на Governors State University. Бранко је срећно ожењен са својом супругом, Лауренц, која је францускиња и која је радила као професор основних и средњих школа, а сада гоји њихову слатку ћерку Лили Наталију, рођену 2005 године. Тиша је увек бико дружељубив човек. Када је био у друштву, осећао се као риба у води . Он је увек био пун вицева, охрабрење и корисних савета. Било је последњи да напусти пријеме на којима је био . Био је љубазан човек, често нудећи да помогне другима, што је понекад љутило његову вољену Виду. Био је нежан човек, и никада није тукао своје синовео. Врло мало ствари би га љутило, са јединим изузетком који је био кад би му се синови потукли. И он и Вида су веома волели да својим синовима и њиховим породицама помажу, били су великодушни са својим временом и пажњом, водили их на многе излете и екскурзије, и укључили их у свој активни друштвени живот. Тиша је тренирао децу у фудбалу још 1970. године, када то није било уобичајено у Америци као што је сада . Он је био геније за поправку свега и свачега . Вида је преминула изненадном али природном смрћу 20. јануара 2011 , на дан њене славе . Тиша је остао у свом стану али су му синови помагали и имао је свог кувара. Посебан блиски однос имао је са својом унуком Лили Наталијом. Имао је квалитетан живот до последњег свог даха у болници . На крају, његова вољена Лили Наталија мазила је по глави свог Деду у болници да га теши, када је он неочекивано отворио очи и насмешио јој се, а одмах затим је испустио своју племениту душу. Догодило се то 20. маја 2014. године. ========= Од унуке Лили: Деда Деда је био заиста диван деда. Био је велики шаљивџија. Тако сам поносна на њега! Живео је пуних 91 годину! Он нас је научио многим стварима. Због њега, мој отац је сада квантитативни компјутерски програмер. Деда га је научио како да програмира рачунаре. Деда је био јако дарежљив. Он ми је дао новац и увек питао да су ми родитељи нешто ново купили или би требало бало да ми он купи. Он је био нежан и никада није био зао. Он је увек говорио да је био веома срећан што је мој отац оженио моју мајку . Он је увек био веома убазан према свима нама! Када је умирао, отворио је очи и насмешио нам се. Свештеник је одмах дошао да и молио се покој његове душе. Деда је предавао рачунарско програмирање. Био је професор. Његова супруга била је Видосава. – Лили Наталија Џоселин Видосава Радосављевић

За додатне информације можете се обратити СВЕТОЈ ГОРИ, српском православном погребном заводу у Чикагу на телефон 773-588-2200.



Foto i video

ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА

Myrtis Winter (Chicago , IL)

Sorry to be so late as I was just able t0 bring it up[ on my computer. What a beautiful tribute to yourDad and Mom too. What a full and dangerous life and such a brilliant man. I am proud that my son, Bob is your friend. I know that you boys will follow in your Dad.;s footsteps. May the Lord richly bless you.. My love-Myrtis Winter

Laurence Andrau-Radosavljevic (Chicago , IL)

Dearest Deda!! WE will miss you so much and love you so much!! WE will miss all the great moments with you…Sundays will seem empty without you…It has been an honor to know you and spend time with you…You have been such a great father-in-law, a wonderful grandfather to your dear Lili Natalija and an amazing father to your son Branko (and Sasha) who admired you and loved yo so much! You will be forever in our hearts and we will never forget you!!With all our love,Laurence

Michael Mick (Valparaiso , IN)

As a professor at Purdue Calumet in the same department, I had opportunity to get to know Tisha (Steve, as I knew him.) He always was very friendly. I enjoyed his visits (he was retired by the time I joined the faculty.) There is much from his bio above that I did not know, but wish I had. I see that he was as brave as he was kind, which does not surprise me. My sympathies to his children. Please be comforted that those in Christ will meet again.

Hal Hutchinson (Chicago , IL)

I wish we had met Tisha and Vida. They were very interesting people. We are thinking about you during this difficult time. Hal, Christine, Olivia and Camille Hutchinson

Nikola i Katica MD Sorak (Columbia , MD, USA)

Najiskrenije saucesce sinovima Branku i Sashi, kao i snaji i unuchici, Bog da Tisi dusu prosti, njegovi dobri prijatelji, Nikola i Katya Sorak.

Lilliana Gachih (Glen Ellyn , IL)

My deepest sympathy Saha, Branko, Laurance and Lili.It is always hard to lose a parent regardless of their age.However, Tisa had a good life, even though it was not easy. His good humor made it look better. May God bless his soul and grant him eternal peace.

Wendy Campbell (Chicago , IL)

We are so sorry for your loss. The world was lucky to have him for the last 91 years. Thank you for sharing his story. Peace with you all as you honor him and remember him during this difficult time. Sincerely, Kevin, Wendy, Ashley, Ellen and Brenna Campbell

Vince & Carrie Fisher (Chicago , IL)

Our deepest sympathies Branko, Laurence, and Lili. I know how difficult it is to lose a parent. I enjoyed reading about him. What a wonderful tribute. Our love to you, Vince, Carrie, Jack, Lily, & Eli Fisher

Поделите Ваша сећања или изразите Ваше саучешће

Пошаљи цвеће

Posalji cveće