U utorak 18. maja 2021. godine u 88. godini života prestalo je da kuca plemenito srce Gojka Pavlovića, rođenog 29. septembra 1932. godine u Staroj Pazovi, od oca Obrada i majke Danice Pavlović. Vječnaja pamjat.

Iz razloga Kovid pandemije samo najuža porodica će se oprostiti od pokojnog Gojka 6. juna 2021. godine od pet sati posle podne u Srpskom Pravoslavnom Zavodu Sveta Gora, 3517 N. Pulaski Road, Chicago, IL 60641.

Svi ostali biće u stanju da prate Opelo preko Zuma, čiji će link je ovde:

Join Zoom Meeting
https://us02web.zoom.us/j/89481550824?pwd=QWFFRjlJeWU4ZkcxQTFuRHdGY05JZz09

Meeting ID: 816 8682 2632
Passcode: 12345

Opelo će biti obavljeno u 7 sati posle podne u svetoj Gori.

Sahrana će biti obavljena u Novom Sadu.

Umesto cveća, prilozi za pokoj duše i znak sećanja na našeg dragog Gojka Pavlovića se mogu poslati Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago za pomoć siromašnoj deci i porodicama, osiromašenim školama i oštećenim manastirima na Kosovu i Metohiji, gde je Gojko živeo nekoliko godina kada je započeo da radi kao mladi geometar nakon srednje geodetske škole.

Čekovi se mogu nasloviti na Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago
(u znak sećanja na pokojnog Gojka Pavlovića) i poslati na adresu:
Lifeline Humanitarian Organization, Inc., Chicago
444 N. Michigan Avenue, Suite 1200, Chicago, IL 60611

Prilozi (u znak sećanja na pokojnog Gojka Pavlovića) se mogu poslati i putem  sajta www.lifelinechicago.org

Svi plemeniti donori će dobiti pismenu potvrdu da se donacija može odbiti od poreza, pošto je Humanitarna organizacija Lifeline registrovana kao Lifeline is 501 (c) 3 not-for-profit organization FEIN 36-3894439.

DUBOKO OŽALOŠĆENI:
Supruga Olga, kćerka Dr. Biljana Pavlović-Šurjančev sa suprugom Radovanom, unuke Ivana i Katarina Šurjančev, unuk Aleksandar-Saša Šurjančev, kao i ostala mnogobrojna rodbina, kumovi i dragi prijatelji u Otadžbini, Americi i širom sveta.

Životni put Gojka Pavlovića
(rečima ćerke Biljane, a po sećanju Biljane i supruge Olgice)

Gojko Pavlović se rodio u porodici opančara Obrada-Branka i domaćice, Danice Pavlović (rođene Bošnjaković). Neizmerno je voleo svoju stariju sestru Branislavu-Branku i od milošte je zvao Seja, a ona njega Bata (a tako su ih zvali i njihovi mama i tata, rodbina i komšije). Njegov tata Branko je bio tih i povučen čovek blage naravi, što je Gojko od njega nasledio. Branko je svog sina Gojka učio da u svemu bude umeren i savetovao ga je da prestane da jede kad je najslađe, čega se Gojko pridržavao ceo svoj život i citirao svog tatu-Branka često (pogotovo meni, njegovoj jedinici, zbog moje prekomerne težine u poslednjih deset godina). Branko je ostavio u amanet svom sinu Gojku da redovno igra lutriju, što je moj tata do poslednjeg dana svog života ispunio. Mali Bata je bio srećan dečak, koji je voleo da igra klikere, pravi topove od blata i šutira krpenu loptu po prašnjavom putu sa drugovima iz Stare Pazove. Često mi je pričao o predivnim letnjim raspustima na obali Dunava u selima Slankamen i Surduk kod tetka-Perse i teča-Ljubiše, koji su tamo imali vinograd. Preplivavao je Dunav iz tih sela do ade preko puta i pričao kako bi bostandžije sa čamaca bacali njima, deranima, lubenicu u Dunav, jer su ih oni lepo zamolili. Lubenicu koja je plivala u vodi su gurali ispred sebe plivajući, i onda bi je u slast pojeli na obali. Sve što bi se isprljali, oprao bi Dunav pri povratku u Slankamen ili Surduk. Bata (Gojko) je bio jedini brat svojoj rođenoj sestri Branki i svojim starijim sestrama (od tetke) Ivanki i Anđelki sa kojima se lepo slagao.

Imao je 9 godina kada je započeo Drugi Svetski Rat, ali mi o ratu nije puno pričao. Oni su živeli kao podstanari u kući imućne čestite nemačke porodice koja je od davnina živela u Staroj Pazovi. Kada su Nemci-okupatori došli u tu kuću da se snabdeju brašnom, krenuli su na tavan da uzmu džakove brašna koje im je domaćin Nemac iz Stare Pazove morao dozvoliti da uzmu. Za njima je krenula na tavan odvažna Gojkova mama Danica (koju smo svi zvali Majka) da im pokaže koji je njen džak brašna, da to slučajno ne bi uzeli, govoreći ono malo nemačkih reči što je znala: “Das ist mein mehl” (“To je moje brašno”). Bojažljivi Branko je krenuo za Danicom da je ućutka jer se plašio da je okupatori mogu ubiti zbog džaka brašna, našta je kočoperna Danica odgovorila: “Pa ako mi uzmu brašno, mogu i da me ubiju, kad neću imati od čega deci hleb da pravim”. Gojko je voleo i poštovao svoje mamu i tatu i likom je više ličio na mamu, a duhom i blagom naravi na tatu. Gojko je često citirao njegovog tatu Branka: ”Nek pucaju gredice, samo dok sleme ćuti.” Moram priznati da kao dete nisam razumela šta to znači, ali sada vrlo dobro razumem.

I Branko i Gojko su bili postojano sleme koje ćuti, ali čvrsto drži tavanicu i ostale gredice za svoje voljene i najbliže, čak i ako koja gredica pukne.

Odrastao je i pre, tokom i posle Drugog Svetskog Rata u Staroj Pazovi, gde je bio dobar drug sa decom iz srpskih, slovačkih i nemačkih porodica i naučio da govori dosta-dobro slovački i pomalo nemački, kao što je i većina Vojvođana odrastala u slozi u multinacionalnim i višejezičnim sredinama od vajkada. Uvek je poštovao tuđe, a svojim se ponosio (kako je umeo da kaže, jer je često citirao narodne poslovice). U Staroj Pazovi je bio i ostao običaj da se Slovaci jave Srbima pozdravom “Dobar dan”, a da Srbi otpozdrave sa “Dobri djen”, kao znak uzajamnog poštovanja jezika svojih komšija i prijatelja. Maštao je da bude arheolog ili da studira istoriju, ali pošto su bili siromašni, mogao je da ide samo u onu školu gde su davali stipendije, a to je bila srednja geodetska škola u Novom Sadu.

U Novom Sadu je živeo u internatu, u zgradi gde je kasnije bila smeštena Gimnazija Svetozar Marković, koju sam ja pohađala od 1978 do 1980 godine (i hodala istim hodnicima i provodila vreme u ucionicama, gde je moj tata živeo za vreme srednje škole). Njegov drug iz internata, Dušan Kovačević, je meni bio profesor matematike, tako da je i to bila još jedna od niti koje su na neki način povezivale tatu i mene. Dok je bio u Novom Sadu, išao je u gradsku biblioteku i marljivo čitao knjige (beletristiku). Voleo je da ide u bioskop da gleda istorijske filmove-superspektakle, američke klasične filmove, kaubojske filmove i ruske revolucionarne filmove, igrao je fudbal kao levo krilo (jer je bio levak) i uživao je da šeta pored Dunava (što je voleo ceo svoj život). Srednju Geodetsku školu je završio 1950 i državnim dekretom poslat u Geodetsku sekciju Zaječar, gde je mu je određen posao u rudniku Mačkatica da radi na geodetsko-rudarskim projektima. Sledećih nekoliko godina je proveo radeći na komasaciji po selima u okolini Zaječara, a onda je prebacen na Kosovo i Metohiju, gde je radio komasaciju u Orahovcu i Kosovskoj Kamenici i obližnjim selima. Živeo je u kućama seljaka iz tih sela, poštovao njihove običaje i jeo hleba i soli sa njima, kako je to umeo da kaže. Pio je soljeno mleko od bivolica, jer je tamo takav običaj. Lepo se slagao sa srpskim i albanskim življem u tim selima i pominjao da su radnici Albanci, koji su njemu dodeljeni da mu pomažu oko geodetskih merenja na terenu, bili izuzetno vredni, časni, od reči i pošteni. Često je puta pominjao da kad Albanac nešto obeća, ili da “besu”, to obećanje će uvek ispuniti. I on je uvek svoja obećanja ispunio, a ako je mislio da nešto ne može da učini, nikad to ne bi obećao. Kad je završio sa službom na Kosovu i Metohiji i kad je došlo vreme da se oprosti od radnika iz tih sela, priređen je i njemu i drugim geometrima srdačan ispraćaj. Jedan od radnika je malo zakasnio, pa je trčao za autobusom da mu da flašu domaće rakije na poklon. Tata je to primetio i zamolio vozača autobusa da stane da se pozdravi sa radnikom sa kojim se zaista sprijateljio.

Vojsku je služio u Pančevu kao topograf u pešadijskoj jedinici. Bio mu je dodeljen konj, koga je hranio, timario, jahao i voleo kad najboljeg druga. Tata je voleo sve životinje od maca, kuca do konja. Za konje je uvek govorio da su plemeniti, pametni i čisti. 1957. je bio raspoređen da radi u Geodetskoj Sekciji Ruma na projektima komasacije u Vojvodini. 1958. godine je radio na komasaciji u Višnjicevu, a 1959 u Ogaru. U Ogaru je upoznao moju mamu Olgu, koja je došla kao geometer-pripravnik davnog leta1959. Tata i mama su radili zajedno i na terenu u Obrezu, gde su se u slobodno vreme vozili čamcem po Obedskoj Bari. U tom čamcu je jednom bila i sveže upecana (još uvek živa štuka) koju je čamdžija upecao, pa je mama suviše blizu stavila svoj kažiprst i štuka joj je zarila zube od kojih ima ožiljak, što je bila tema njihovih šala i nostalgičnih sećanja na mladost i zaljubljenost. Posle Obreza su radili u Hrtkovcima, gde je tata bio šef radilišta. Ostala sela gde su radili zajedno od proleća do jeseni su bili Tornjos i Senta, gde su oboje morali da nauče da pričaju mađarski da mogu da se sporazumevaju sa vlasnicima zemljišta na kojem je izvođena komasacija. Zimske mesece su provodili u Rumi, gde su živeli kao podstanari kod tetka-Mare i čika-Đure, sa kojima su bili tako dobri kao da su rod rođeni. Mama i tata su se venčali 16. januara 1960. u Staroj Pazovi, gde su živeli tatini roditelji i njegove Seja sa porodicom. Tata je moju mamu Olgicu beskrajno voleo i poštovao i u svemu je podržavao. Ja sam rođena u Rumi 27. oktobra 1963. na Svetu Paraskevu-Svetu Petku. Kao dete, i ja sam bila na terenu sa mamom i tatom od proleća do jeseni i provela divno detinjstvo u Srbobranu, Plavni, i Mokrinu. Tata me je učio kako da bojim moje dečje karte (imitirajući rukom crtane geodetske skice) jer sam bila sa njima u njihovim seoskim geodetskim kancelarijama dok su oni radili prekovremeno da završe posao do jeseni. Zime smo provodili u Novom Sadu od 1965, kad su mama i tata kupili stan na kredit pored Železničke stanice u ulici Pavla Bakića, kojoj je posle naziv promenjen u Felegi Tivadora. Tata je stekao u toj zgradi najbolje prve komšije Katu i Marka Isakovića sa njihovim ćerkama Mimom i Zoricom, sa kojima smo i dalje ostali prve komšije zauvek, iako smo se kasnije odselili iz te zgrade i oni i mi, i iako tetka-Kate i čika-Marka više nema. Marko Isaković mu je bio najbolji drug za špricere od banatskog rizlinga, a Kata je divno pevala sremačke i vojvođanske narodne i staro-gradske pesme zajedno sa mojim tatom, koji je imao divan topao glas i uz koje sam i ja odmalena naučila da pevam te stare prelepe pesme.

1970, kad sam krenula u prvbi razred razred u osnovnoj šoli Kosta Trifković, više nisam išla sa mamom i tatom na teren, nego me je čuvala Majka (Gojkova mama Danica, koja je ostala udovica 1961, kad je Branko umro od maligne bolesti).

Tata i mama su zajedno nastavili da idu na teren u Temerin i Odžake. Nakon što su oboje završili vanredno Višu Geodetsku školu u Beogradu 1975. godine, tata je nastavio da radi u Geodetskom Zavodu Vojvodina na terenu u Bezdanu, Banatskom Novom Selu, Kupinovu, Krušedolu i po selima po Fruškoj Gori. Tata je voleo da pešači: često bi nedeljom porodično išli zajedno na Stražilovo da se popnemo stazom do groba Branka Radičevića, ili bi tata sam ustao nedeljom rano ujutru oko 5-6, otišao peške do Popovice i vratio se dok mama i ja još ne bismo ni ustale, pa nam spremio doručak. Umeo je da najlepše namaže mekane slatke kifle sa puterom i medom, savršene da se umoče u mleko i u slast pojedu.

U međuvremenu smo se preselili u veći stan u Narodnog fronta 52, na Limanu, odakle sam ja išla u Srednju Medicinsku skolu, a posle na Medicinski Fakultet. Odatle smo se tata i ja spremali za najveći fizički podvig naših života: Fruškogorski maraton od 88 kilometara, koji smo uspešno završili za 22 sata bez prekida. To je bila tatina ideja koju sam ja sa zadovoljstvom prihvatila. Kao da je juče bio taj maraton daleke 1980. godine kojeg ću se sećati dok sam živa.

Iz tog stana me je tata ispratio da se udam za Radovana Šurjančeva 28. maja 1988. godine. Tata i mama su bili jako tužni kad sam ja-ćerka jedinica rešila da odem u Čikago avgusta 1989. godine na postdiplomske studije. Tada mi je tata rekao da mu ne pada na pamet da ikada dolazi u Ameriku, i da ne očekujem da ću dobiti Nobelovu nagradu, jer ću se razočarati ako to budem očekivala. Isto tako mi je rekao da je srećan onaj čovek koji ima dva penija u džepu, a želja za jedan peni (citirajući Marka Tvena). Savetovao me je da svaki dan nađem neku sitnicu kojoj ću se obradovati, ma koliko sitna bila, jer je sreća u tim sitnim svakodnevnim stvarima. Poznavao me je u dušu, znao koliko sam ambiciozna (na moju mamu, na njegovu voljenu Olgicu) i koliko težim nemogućem, i želeo je da me zaštiti od razočarenja i prizemi na zemlju. Tek sada dobro shvatam njegove reči.

On je celog života bio zadovoljan sobom i svojim životom, realan u svojim očekivanjima za sebe, ali je uvek ispunjavao sve želje meni i mojoj mami-njegovoj jedinoj Olgici. On je bio perpetum mobile koji je završavao sve što smo nas dve poželele i isplanirale, po narodnoj poslovici “kud mi okom, tu tata skokom”.

Tata se penzionisao 1991. godine sa 40 godina radnog staža. San mu je bio da ide da peca na Dunavu, šeta po keju i čita knjige kad se penzioniše. Međutim, pre nego sto je svoj penzionerski san mogao da ostvari, pomoć je bila potrebna Olgicinim ostarelim roditeljima, Nani-Ilinki i Deda-Bogomiru u selu Adrani pored Kraljeva. Tata je voleo i poštovao Olgicine roditelje i pomagao im na smenu sa Olgicom do njihove smrti.

Početkom 1994. ga je zatekao novi izazov: čuvanje prve unuke: naše četvoromesečne Ivane u Čikagu. Tada počinje njegovo poglavlje u Čikagu, gde je proživeo više od pola svog penzionerskog staža. Iako se 1989. zarekao da neće kročiti na tlo Amerike, ljubav prema unucima i beskrajna želja da pomogne svojoj jedinici su prevagnule. On zapravo i nije bio u penziji sve do 2018, jer je bio dadilja, kuvar, batler, i vozač dok je čuvao i Ivanu, i Sašu, i Katarinu, nekad sam, nekad sa Olgicom, i na smenu sa baba-Duškom i pokojnim deda-Ivanom. On nije bio samo najbolja moguća dadilja, on je naučio da kuva po receptima kuvara iz 1959, kojem su požuteli listovi, ali je imao prave domaće recepte.

Tata je polozio vozački ispit 2000. godine, i ako nije znao engleski, pa je vozio ne samo našu decu, nego i drugove i drugarice naše dece kad je trebalo na razne školske i vanškolske aktivnosti. U toku 2000, on je čuvao bebu-Katarinu i vozio Ivanu i Sašu na časove umetničkog klizanja pre ili posle škole. Mame druge dece na klizanju su ga proglasile super-dedom. Nikad se nije žalio, ništa mu nikad nije bilo teško. Zimi je čistio sneg rame uz rame sa Radovanom iako smo mu govorili da to ne bi trebalo da radi u svojim poodmaklim godinama. Čak mu je naš komšija Antoni poklonio toplo radničko zimsko odelo iz jednog dela da mu nigde ne upada sneg dok ga čisti.
eTata je bio srećne ruke: pred moju udaju 1988. je dobio premiju na lotou koja je otplatila polovinu troškova moje svadbe, a u Sem’s klubu neke 2000-te je izvukao mašinu za duvanje snega (snow-blover) na lokalnoj lutriji. I meni je ostavio u amanet da igram loto, ne zato što ću dobiti dobitak, nego da imam čemu da se nadam.

Ustajao je svako jutro u 5, odlazio da se obrije u kupatilo u podrumu (da nikome ne smeta), dolazio mirišljav od losiona za brijanje da mene budi lakim poljupcem u čelo i blagim glasom “Ko rano rani, dve sreće grabi” (što je i pokojna Majka, njegova mama govorila), spremao mi kafu i doručak, jer sam ja večito jurila u bolnicu, pa onda hranio naše dve mačke Misty i Frosty, budio unučad Ivanu, Sašu i Katarinu, spremao njima doručak, vodio ih na školski autobus ili ih vozio u zabavište ili školu kolima, kako je kome trebalo, dolazio kući, kuvao ručak, spremao po kući stavljajući stvari na svoje mesto, pravio red za svima nama sa parolom: ”ne može biti nered, ako se stvar svaki put ostavi na svoje mesto”. Uvek je sve na vreme planirao i sistematično radio sve čega se latio. Prao je sudove bolje nego bilo koja mašina za sudove. Kad god smo organizovali dečije rođendane i novogodišnje dočeke kod nas kući, bio je i desna i leva ruka, da sve bude posluženo i da svaki gost bude počašćen. Bio je sa nama na takmičenjima iz klizanja, klavirskim koncertima naše dece, školskim predstavama, dodelama diploma, pomagao pri pripremama za njihove igranke u školi i svim drugim školskim događajima. Bio je i ostao nezamenljiv i sada ga više nema, ali njegov duh i njegove reči su se upile u zidove naše kuće u 1783 Vindmil Kortu u Adisonu, u kojoj smo zajedno proveli mnogo godina od 1996. kad smo se ovde doselili. Tata je poznavao Adison kao svoj džep, uzduž i popreko, jer je toliko puta gurao dečija kolica ulicama i parkovima Adison-a, i posle šetao sa unucima i sa svima nama kad su unuci porasli. Po nekim drugovima i drugaricama naše dece, deda-Gojko je pravio najlepši domaći hleb na svetu i najbolje pohovane šnicle.

Želeo je da umre u Novom Sadu i da tamo bude sahranjen. Kada je i najmlađa unuka Katarina, otišla na koledž, mama i tata su se vratili u Novi Sad da tamo provedu svoje penzionerske dane. 2019. smo tata, mama i ja otišli na Krf, da proslavimo njihovih 60 godina braka i da im to bude kao medeni mesec koji daleke 1960. nisu sebi mogli da priušte.

29. Septembra 2019. smo proslavili njegov 87. rodjendan na Petrovaradinskoj tvrđavi sa Svetlanom i njenom decom i unucima (Svetlana je ćerka njegove jedine sestre-pokojne Seje Branke, koja je preminula u 74. godini od karcinoma pankreasa). Tog divnog toplog i sunčanog septembarskog dana je Srpska Odbojkaška reprezentacija osvojila zlatnu medalju, zbog čega se tata posebno radovao jer se to desilo baš na njegov rođendan.

Onda je nastupila 2020, u kojoj zbog pandemije korone, niko nigde nije išao niti putovao, ali smo se svakodnevno viđali i razgovarali putem Skajp-a i sve je izgledalo normalno. Tata se hvalio da hoda svaki dan 4 km bilo napolju u Novom Sadu bilo u stanu da ostane u dobroj kondiciji (u kojoj je uvek bio). U stanu je lupao recke do 200 na papiru, za svakih 20 metara od dnevne do spavaće sobe i nazad, da se ne bi zabrojao i pobrkao koliko je hodao. Ni naslutili nismo da će njegov bol u levoj preponi, koji je počeo krajem februara 2021, i koji je on opisivao kao štrecanje pri nekom pokretu (po njegovim rečima slično štrecanju koje je imao ponekad kad je bio dečak i šutirao loptu levom nogom), biti prouzrokovan metastazama na kostima od ogromnog karcinoma pluća u desnom gornjem plućnom krilu. Snimak magnetne rezonance karlice u Novom Sadu 16. marta 2021. je pokazao litičke lezije na kostima, a dijagnozu četvrtog stadijuma raka pluća smo postavili 24. marta, ubrzo nakon što je doputovao u Adison. Tata je 2018. imao potpuno normalan snimak pluća na CT-skenu. Nije mu nedostajalo vazduha dok je hodao u februaru. Čak ni kad smo shvatili kakvo ga je zlo snašlo, on nije imao otežano disanje sve do 2 dana pred smrt, kada mi je rekao: ”Kraj se bliži. Ja sam sve slabiji. Nešto me guši.” Kao Sremac koji se ne predaje bez bitke, žestoko se borio poslednja 2 meseca i pristao na citostatike-hemoterapiju, imunoterapiju Keytruda, dve transfuzije krvi, infuziju Zomete da se stabilizuju metastaze na kostime, infuzije elektrolita kalijuma i fosfata, i imao je želju da živi, ali je isto tako rekao da ne želi da umre u bolovima niti u mukama niti da bude na ikakvim aparatima.

Kad je bilo jasno da mu je rak potrošio sve proteine i gvožđe iz njegovog tela, kad je onemoćao, došao je sudnji čas i preminuo je bez vidljivih bolova i muka, dostojanstveno, u našoj kući, u kojoj je proveo decenije sa nama i našom decom. Preminuo je 18. maja u 15:58. Dedina Katarina je ispratila njegovu dušu u raj. A samo dva dana pre toga smo zajedno gledali teniski meč Đoković-Nadal, a 9. maja Rusku Paradu Pobede nad fašizmom i skoro svako veče kvizove Slagalicu, Totalni obrt i poteru. Radovan, moj muž, i tata su gledali zajedno fudbalske utakmice iz engleske premier lige.

Bez obzira na sve kontrolne preglede, snimanja i laboratorijske nalaze koji su mu bili normalni kad su poslednji put rađeni oktobra 2019, nije mogao da se spasi sudbine da umre od raka kao njegov tata-Branko i Seja-Branka (oboje u 74. godini života). Poživeo je duže od njih, ali je porodična istorija takva kakva je i od nje se ne može pobeći. Nije mu se ispunila zelja da umre u Novom Sadu, niti da umre u snu kao pokojni Bora Prica, (naš prijatelj kojeg je stalno pominjao), ali je preminuo okružen pažnjom i ljubavlju svih nas koje je on beskrajno voleo. Mama, njegova jedina Olgica, mu je kuvala svaki dan čaj od nane, majčine dušice, kamilice i žalfije i ono što mu se jelo (kačamak, sa mladim sirom, jajima od prepelice, supicu od piletine i variva od povrća, sve stavljala u mikser da bude kao pire da ne troši snagu na žvakanje, jer mu je i to bilo teško poslednjih nedelja života). Radovan, moj suprug, mu je kuvao čaj od šumskog voća, Ivana mu je donela sladoled od vanile, Saša ga je obrijao električnim brijačem kad on više nije mogao, Katarina mu je pokazivala slike sokola, orla, crvene lisice, kornjače, raznih ptičica koje je videla u okolini kad se šetala po obližnjim šumarcima i parkovima.

Najbolji muž, tata i deda je preminuo sa 88 godina i 8 meseci. Možda je preminuo sa 88 godina, zato što je tri puta prepešačio Fruskogorski maraton od 88 km (jedanput sa mnom, a dva puta sam). Katarina i Ivana sa svojim momcima i Saša su mu rekli da će jednog dana i oni učestvovati u Fruskogorskom maratonu. Ako i ja izmršavim dovoljno (da tati ispunim zelju da ne budem više debela), i ja ću ponovo u njegovo ime i sa sećanjem na njega, ići na Fruškogorski maraton. Tata se 1969. sa svojim drugovima popeo na vrh Biokova iznad Makarske, kad smo letovali sa nekoliko drugih porodica sa malom decom kao što sam bila ja. Voleo je da se šeta u prirodi i da pešači.

Tata je bio čovek od reči i principa, koji nije puno pričao, koji bi samo jedanput rekao šta ima i nastavio da radi polako, sistematično i da svojim radom i ponašanjem daje primer drugima. On je sve nas učio svojim primerom sa malo reči, a dobrim delima. Uvek bi udelio milostinju prosjaku na ulici i propratio rečima da niko ne prosi od medenih kolača i da treba pomoći onome koji je morao da proguta svoj ponos i da prosi. Ne samo sto je bio najbolji muž, bračni drug, tata, i deda, bio je duša od čoveka čija blagost i dobrota je plenila sve koji su ga poznavali. U poslednje dve godine je pročitao sve knjige o Prvom Svetskom Ratu koje je našao u novosadskoj biblioteci na Limanu i možda je tako sebi ispunio želju iz mladosti da studira istoriju. Ostavio mi je u nasleđe Istoriju Srpskog Naroda u više tomova, što je već odavno pročitao.

Slavio je Svetog Nikolu.

Dragi moj Gojko, tata, deda, zauvek ćeš biti u našim srcima.
Neka ti je VEČNA SLAVA I HVALA.
Neka ti je LAKA ZEMLjA.