U subotu 6. septembra 2003. godine u svojoj 63-oj godini života, u Vudridžu pored Čikaga, prestalo je da kuca plemenito srce Ljubinke Živković, rodom iz Barja, opština Leskovac u Srbiji. Ljubinka Živković je osnovnu školu za vaspitače završila u Beogradu. Radila je kao učiteljica u Miroševcu i Borincu, a kao vaspitačica u dečjem vrtiću 1001 radost u Leskovcu. Penzionisala se 1994. godine i preselila u mesto Vudridž pored Čikaga u državi Ilinois, Sjedinjene Američke Države. Reč na pomenu Ucveljeni članovi porodice, Tužni skupe, Opraštamo se danas od naše majke, bake i sestre Ljubinke Živković. Tanja i Neša su izgubili dobru i plemenitu majku, Ana, Sofija i Pavle svoju baku koju su obožavali baš kao i ona njih, a Danica, Gordana i Svetlana svoju sestru. Ljubinka je svoj život proživela u neprestanom radu, borbi i mukama. Oni svetli trenuci u njenom životu davali su joj snagu da istraje žrtvujući sebe zarad drugih. Uvek je osećala kao dužnost da pomaže drugima, bilo učenicima i deci u vrtiću, koja su je obožavala, članovima porodice, komšijama i prijateljima. Ponekad i iznad svojih zdravstvenih i drugih mogućnosti. Iz njenog krhkog i slabog tela izbijala je ne samo dobrota, nego i nepresušna energija. Tu energiju trošila je nemilice. Ljubinka je rođena u Barju, pored Leskovca u Srbiji, 15. oktobra 1941. godine. Osnovnu školu i školu za vaspitačice završila je u Beogradu. Radila je kao učiteljica u Miroševcu, Borincu a kao vaspitačica u Nikšiću i najveći deo radnog veka u dečjem vrtiću 1001 radost u Leskovcu. Penzionisala se 1994. godine. Bila je udata za Milorada Živkovića, učitelja, koji je preminuo kad je njoj i njihovoj deci najviše trebao. Nedoraslu decu sama je odgajala i podigla majčinski se žrtvujući. Kad je trebalo da uživa u penziji, sa svojim unucima, odlučila se da napusti Srbiju i dođe kod svoje familije ovde. Za nju život u ovoj zemlji kao da je krenuo od početka. Radila je poslove koji su bili nespojivi sa njenom strukom a posebno sa zdravljem. Pred očima je imala cilj da svoju decu izvuče iz napaćene zemlje. Taman kad je dovela sina, snaju i unuku i trebala da uživa u krugu porodice, obolela je. Ali je i dalje bila puna planova i ideja. Planirala je kao da je u najboljim godinama. Kao što je živela tiho, mirno, povučeno, nenametljivo, sklanjajući se da nikom ne smeta, tako je i otišla u raj. Uspomenu na Ljubinku, dobru majku, suprugu, baku i sestru nosiće u srcima svi koji su je poznavali. Posebno njena ćerka Tanja i sin Nebojša, njeni unuci, njene sestre, snaha i zet. Za njih će ona večno živeti. Neka nađe svoj večni mir i spokoj. Neka joj je slava i hvala. Duboko ožalošćeni: ćerka Tatjana, sin Nebojša, unuke Ana i Sofija, unuk Pavle, zet Momčilo, snaha Snežana, majka Zagorka, sestre Danica, Gordana, Svetlana, Ljubica, brat Momčilo, kao i ostala mnogobrojna rodbina i prijatelji u Otadžbini i Americi. Ova čitulja ostaće zauvek na internetu kao večna uspomena na Ljubinku Živković.