У петак 13. марта 2009. године престало је да куца племенито срце Неђе Ковачевића, родом из Зупчића код Горажда, од оца Јована и мајке Милице Ковачевић. Родбина и пријатељи су се опростили од покојног Неђе у понедељак, 16. марта 2009 године од шест сати после подне до девет сати увече у Светој Гори, српском православном погребном заводу у Чикагу, 3517 Норт Пуласки Роуд. Мали помен одржан је у седам и тридесет сати увече у Светој Гори. Опело ће бити обављено у манастиру Светог Саве у Либертивилу у уторак 17. марта 2009. године у једанаест и тридесет сати пре подне. После опела обављена је сахрана на манастирском гробљу. Дубоко ожалошћени: Супруга Велимирка, ћерка Младенка, ћерка Слободанка Тркуља са супругом Љубомирем и сином Марком, брат Милош Ковачевић са супругом Здравком, брат Радош Ковачевић са супругом Надом и децом, Горицом, Гораном и Зораном, ташта Зора Иконић, свастика Милена Куљанин са супругом Недељком и децом Данијелом и Дејаном, шурак Велимир Иконић са супругом Сајом и децом Драганом и Бобаном, стрина Гоја Ковачевић са сином Бошком и ћерком Биљаном Гиговић, рођак Милош Кнежевић са супругом Миром и фамилијом, пријатељи Тихомир и Мирјана Тркуља, фамилије Иконић, Стојановић и Тотанчи, као и остала многобројна родбина, кумови и пријатељи у Босни, Србији, Енглеској, Немачкој, Француској, Аустралији и Америци. НЕЂО КОВАЧЕВИЋ Неђо Ковачевић рођен је 8. Марта 1952. у Зупчићима, Горажде у Босни. Уочи одласка у У.С., он је провео већину свог живота у Босни. Он је волио радити на земљи. Током љета је волио да прави шљивовицу са својом фамилијом, који би дошли из Француске и Њемачке. Он се оженио 1979. са супругом Велом, и 1980. је добио кћерку Младенку а 1983. кћерку Слободанку. После смрти његове мајке и оца, он је преузео њихову земљу и побрино се о земљи све док није дошао рат. Неђо је био одвојен од Веле, Младенке и Бобане много пута током рата. Сваки пут они нису знали да ли ће га икад поново видјети. Иако су њихову Отаџбину много вољели, Неђо и Вела знали су да нема будућности тамо за Младенку и Бобану, које су биле само дјевојчице у то вријеме. Тако су Неђо и Вела донијели тешку одлуку да напусте своју земљу у Босни за Америку, гдје људи су говорили језик који они нису разумијели. Док је радио у Allstate згради упознао је многе пријатеље. Неђо је био неуморни радник. Он је обично радио седам дана у седмици, како би осигурао његову обитељ и сносити се са потешкоћама живљења у Америци као имигрант. Неђо је био поносан члан уније SEIU Локал 1, и присустовао је у многим састанцима за подршку синдиката и борбу за бољи живот за своју обитељ и хиљаду других радничких породица. Само прије двије седмице дана, он је марширао са хиљадама радника по улицама центра Чикага кроз сњег и хладноћу, да се боре за своја права. Иако његово здравље није било најбоље он је желио да маршира цијели дан. Неђо је увијек био инспирисан по духу солидарности с другим радницима свих националности и поријекла и држао је плакат високо у зрак говорећи: Боримо се за све Раднике. Неђо је био веома добар отац и супруг. Ово је можда зато што је био рођен на међународни Дан Жена. Он је увијек сретно прослављао његов рођендан уз Велин, Младенкин и Бобанин дан. Прије седмицу дана, на његов задњи рођендан, дао је свакој од жена у својој обитељи по каранфил, који му је био омиљени цвијет током његовог живота. Давање цвијета је много значило Вели, Младенки и Бобани. Он је увијек покушао да их заштити и увјек је желио што је било најбоље за њих. Током најтежих времена, он би их увјеравао да ће све бити у реду, те је чак у таком стању могао да их насмије. Неђо и Вела су једна душа и вољели су једно друго дубоко. Неђо је био врло њежан и показиво је своју љубав и никад се није стидио да покаже своју љубав за Велом. Они су се бринули једно за друго. Они никада се нису одвајали једно од другог, и увијек су рјешавали заједно проблеме. До свог посљедњег дана, ђему је увијек недостаајаала многобројна фамилија која је расута по цијелом свијету због рата и увјек је желио да се једног дана сви врате у Босну и да живе заједно још једном. Његово срце је увијек у његовој Отаџбини. Понекад би Неђо упитао Велу да ли су требали напустити Босну. Вела би га подсјетила да су ову одлуку направили за боље сутра њиховим кћеркама. И сваки пут, Неђо би се сложио са Велом, те ће рећи: Да, ми смо то урадили за наше кћери. Ми нисмо имали избора, и ми смо учинили што је било најбоље за њих. То је био задњи разговор који су Неђо и Вела имали прије доласка на посао у петак, када је изненада и неочекивано умро. Неђо је увијек знао да су Младенка и Бобана јаке особе и тако да је имао повјерења у њих да ће успјети да се суоче са било којим проблемима у животу. Иако је била једноставана радост за њега Неђо је волио да игра карте са својим кћеркама. Он би увијек изненадио своје кћери с малим, али њима важним дарова. Он би им дао цвијет или јабуку, или што год је имао да би их обрадовао. У његових задњих година живота, он је видио његове двије кћери како цвате у успјешне жене, које ће ускоро бити прве особе у обитељи са факултетском дипломама. И пошто Неђо није имао свог сина, Бобанининог супруга Љубу је гледао као свог рођеног сина. Они су радили многе ствари што би сваки отац и син, као што је риболов и играње шаха. Љубо је био ту када је Неђо ухватио највеће рибе. Покојни Неђо ће учинити оно што може заштити своју супругу и своје кћери са неба, док ће Љубо бити овдје на земљи за њих. Неђо је био најбољи деда којег би било који унук пожелио да има. Неђови најбољи тренуци у послиједњој години свог живота провео је са унуком Марком, који има готово три године. Неђо је био сретан да види Марка готово сваки дан. Неђо би се играо са Марком и његовим играчкама, и наједном би га подигнуо у зрак, а кад био се уморио он би легао поред њега. Кад би се Марко смијао, Неђо би се смијао са њим. Неђо би имао сталан осмијех на лицу када је уз Марка, и то споразумјева зашто је Марко сретан, паметан дјечак који увијек има осмјех на лицу. Марко је научио од свога деде да увјек буде насмијан. Док Марко неће одрасти са својим дедом играјући се поред њега, Неђо ће увјек гледати и бити водич Марков с неба, увијек насмијан доље на њега. Написала Младенка Ковачевић Ова читуља остаће заувек на интернету као вечна успомена на Неђу Ковачевића.