Са тугом и жалошћу у срцу, јављамо да је 17. августа 2007. године у 79-ој години живота, са надом у васкрсење и живот вечни, престало да куца племенито срце нашег Радмила Марковића, главног архитекте Црвене Зграде у Чикагу. Радмило Марковић је био водећи европски архитекта, који је емигрирао у Чикаго 1959. године и дизајнирао чувени ЦНА Центар и неколико других подједнако важних локалних зграда као и друге грађевине широм Америке. Када је познати колумниста Роберт Ј. Хергут питао Радмила да објасни зашто је изабрао црвену боју за ЦНА Центар, он је на то одговорио: “ Мислимо да Центар може мало да живне. Радмило Марковић рођен је у Београду 9. априла 1929. године, од оца Антонија по професији банкара и мајке Оливере по професији зубара. Традиционално у то време, најмлађи син у породици је одлазио у војску, али су други светски рат и комунистички режим тог времена променили традицију за већину породица. Надарен за науку и уметност, безусловно је тежио ка архитектрури. Дипломирао је на Универзитету у Београду, одсек архитектуре, и запослио се у Енергопројекту, у то време водећег европског архитектонског предузећа. У његов разнолики низ архитектонских пројеката спада и прва послератна висока зграда у Београду, моћна постројења и фабрике, и нови дизајн за београдски зоолошки врт. Његови дизајни освојили су многобројне међународне награде, чак и у земљама Афричког континента и Либану. 1957. године, господин Алфред Шов, генерални директор чувене чикашке архитектонске компаније Схаw, Метз & Долиа га позива да дође у Сједињене Америчке Државе. Њих двојица су се упознали на међународној архитектонској конвенцији у Дубровнику. Радмило Марковић коначно долази у Америку 1959. године. Касније, тадашњи сенатор Еверет Макинли Дирксен и представник Харолд Р. Колер, спонзоришу за Радмила да постане амерички држављанин. Почиње да ради у другој великој архитектонској компанији Грахам Андерсон Пробст & Wхите. Радећи за њих дизајнирао је многобројне зграде широм Америке и ван ње, укључујући и ЦНА Центар. ЦНА га је касније поставио и именовао за њиховог главног корпорацијског архитекту. Остао је да ради за њих наредних 25 година надгледајући развој ЦНА власништва широм Америке. Радмило Марковић је живео за своју породицу и био велики љубитељ свега што је Дизни. Док је још био младић у Европи, једном је писао Волт Дизнију изражавајући своје усхићење и занос. Волт Дизни је лично одговорио на његово писмо и послао му неколико скица, учинивши да Радмило до краја свог живота остане фасциниран свиме што је Дизни. Родбина и пријатељи су се опростили од покојног Радмила Марковића у понедељак 20. августа 2007. године у десет сати ујутру у Српској Православној Саборној Цркви Светог Васкрсења, 5701 Норт Редвуд Драјв, у Чикагу. После опела одржана је сахрана на Мемориал Парк Гробљу, 9900 Грос Поинт Роуд у Скокију. Дубоко ожалошћени: супруга Мирјана, син Марко, ћерка Марина и петоро његових најдражих унука, као и остали многобројни пријатељи широм Америке и у Домовини. Ова читуља ће остати заувек на интернету као вечна успомена на Радмила Марковића.