U subotu 16. juna 2007. godine u 73-oj godini života prestalo je da kuca plemenito srce Smiljane Radaković, rodom iz Gornje Trebinje na Kordunu, od oca Đure i majke Zorke Krivokuće. Već sa šest meseci ostaje bez majke i otac Đuro preuzima brigu o djeci. Smiljana и sestre joj Anka i Danica odrasle su kao i većina drugih u toj okolici, u siromaštvu i teškom radu. Kad je stasala u odraslu djevojku udala se za Đuru Radakovića iz Popović Brda kod Karlovca. Sa Đurom je dobila kćer Maru 1965. godine a onda i sina Nikolu 1971. godine. Mnogo se radilo i pokušavalo steći za bolji život, ali zlo je zakucalo na njihova vrata kad se muž Đuro razboleo i umro u svojoj 38-oj godini života ostavljajući joj na punu odgovornost Maru i Nikolu. Smilja je radila bez prestanka uz puno napora da bi isplatila kredite, te da bi uspela iškolovati svoju djecu. I uspela je u tome, uz puno ponosa oboje su stasali u prave i čestite ljude i kao što je puno puta znala reći da joj je to bio lijek i dodatna snaga da se ide dalje za bolje sutra. Ali mutni oblaci su se nadneli nad našom bivšom zemljom. Sin Nikola, Smiljanina desna ruka i nada, već stasit i preuzevši većinu domaćinskih obaveza u njihovom domaćinstvu, morade poći u rat kao i većina ljudi u okolini i nesretnim slučajem izgubi svoj mladi život u 22-oj godini. Smiljana slomljena od tuge i bola nije posustala, nastavlja i dalje brigu o domaćinstvu i na teret joj pada i sada već pokojna svekrva koja se razbolela. Padom Krajine 1995. godine Smiljana polazi sa ostalim narodom Korduna u izbeglištvo za Srbiju gde je provela gotovo cijelu godinu dok nije uspela da se prebaci kod kćeri i zeta u Ameriku. Sretna što je ponovo sa svojom Marom ali duboka tuga zbog svega što je izgubila, Smiljana dobija svoju unuku Mariju-Helenu i nova iskra se rodila u njenom napaćenom životu. Njena sreća postaje još veća kad se rodio unuk Nikola. Sad je baba Smiljanin život počeo biti ponovo ispunjen sa novim radostima. Koliko nam je puta pričala sa ponosom o svom pokojnom sinu, baba Smilja duboko doživljava unuka Nikolu kao zamenu od svoga sina. Uvek tiha i blaga baba Smilja uvek sprema i kuva za svoje unučiće, gotovo nikada ne dižuži glas na njih čak i kad su nestašni. Sa zetom Veljkom se slaže od prvog dana u zajedništvu, uvek sa puno mira i razuma razgovara, pomaže u domaćinstvu i raduje se našim događajima u porodici. Znala je više puta da kaže uz suze, izgubila sam jedinca i to mi je rak rana do zadnjeg trena, ali ko da mi je sam bog poslao Velju. Sada kad se opraštamo od tebe moramo naglasiti da si imala posebno mjesto u našem životu i bilo nam je lijepo do zadnjeg časa. Tvoja unuka Marija je rekla, ali zašto ona mora da ide kad je mi svi puno volimo i trebamo, tvoj unuk Nikola je rekao, but baba had such special way of kissing me like no one else… Naš život s tobom bio je ispunjen sa radošću i razumijevanjem i hvala što si bila sa nama. Samo možemo svi da se nadamo da si sada kod svojih najmilijih, dok vam se i sami sa božjom voljom ne pridružimo. Ostaćeš zauvek u našim srcima.Porodice Grba, Manojlović, Dželajlija i Kartalija.Neka ti je večna slava. Vječnaja pamjat. Rodbina i prijatelji su se oprostili od pokojne Smiljane u ponedeljak, 18. juna 2007. godine od pet sati posle podne do devet sati uveče u Svetog Gori, SRPSKOM pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu, 3517 Nort Pulaski Roud. Mali pomen biće održan u sedam i trideset uveče u Svetoj Gori. Opelo je obavljeno u manastiru Sveti Sava u Libertivilu u utorak 19. juna 2007. godine u dva sata posle podne. Posle opela obavljena je sahrana na manastirskom groblju. Duboko ožalošćeni: ćerka Mara Grba sa suprugom Veljkom i decom Marijom i Nikolom, sestra Anka Karapandža sa porodicom, porodice Grba, Majstorović, Manojlović, Dželajlija i Kartalija, kao i ostala mnogobrojna rodbina, kumovi i prijatelji u Otadžbini i Americi. Ova čitulja ostaće zauvek na internetu kao večna uspomena na Smiljanu Radaković.