Obaveštavamo rodbinu i prijatelje da je u sredu 26. januara 2022. godine u 84. godini života prestalo da kuca plemenito srce Zorke Tadić, rođene 17. decembra 1937. godine u Velikoj Obarskoj, Republika Srpska, od oca Nikole i majke Danice Stević. Vječnaja pamjat.
Rodbina i prijatelji oprostilisu se od pokojne Zorke u četvrtak 3. februara 2022. godine od 6 sati posle podne do 7 sati posle podne u Sabornoj Crkvi Svetog Vaskrsenja Hristovog, 5701 N. Redwood Drive, Chicago, Illinois 60631.
Opelo je počelo u 7 sati posle podne.
Sahrana će biti obavljena na Groblju Bair u Velikoj Obarskoj.
DUBOKO OŽALOŠĆENI:
Suprug Stanislav; sin Cvijetin Tadić, sin Aleksandar Tadić sa suprugom Laurom, unuci Filip i Nikola Tadić, brat Bransilav Stević sa suprugom Gospavom i porodicom, familije Tadić, Stević i Kokanović, kao ostala mnogobrojna rodbina, Kumovi i dragi prijatelji u Otadžbini, Americi i širom sveta.
Za dodatne informacije možete se obratiti SVETOJ GORI, srpskom pravoslavnom pogrebnom zavodu u Čikagu na telefon 773-588-2200.
Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral
Velika Obarska, Republic of Srpska
Danas je jako tuzan dan kada se oprastamo od nase drage, mile i predobre tetka-Zore. Stanislavu (cika-Cani), Cvijetinu (Stivu), Spasi (Aleksu) i unucima Nikoli i Filipu, i ostaloj familiji, iz dubine duse izjavljujemo iskreno saucesce. Tetka-Zora je bila i zauvek ce ostati u nasim srcima… Ovim putem bih zelela sa svima vama koji ste poznavali tetka-Zoru da podelim svoja secanja… Kad smo se moj muz Radovan i ja, studenti-postdiplomci obreli u Cikagu daleke 1989 sa dva kofera i novaca tek da se prezivi, Stiv nas je pozvao u kucu svojih roditelja i tetka-Zora nas je prihvatila kao svoju decu. Onako nostalgicni za Novim Sadom, bez mogucnosti da putujemo kuci prve cetiri godine od dolaska u beli svet, smatrali smo tetka-Zoru svojom drugom mamom i porodicu Tadic svojim najrodjenijima. Koliko smo puta jeli tetka-Zorinu najukusniju supu na svetu, sarmu, pecenja, i sva domaca jela i kolace i torte koje je tetka-Zora majstorski spremala. Nikad nisam srela pozrtvovaniju majku, suprugu i domacicu koja je svojim sinovima, muzu i gostima servirala lubenicu na sitno-iseckane kocke ociscene od semenki. Kod tetka-Zore je u bastici u Berwinu uvek bilo divnog cveca, trava pokosena pod konac, trpeza bogata da ugosti svakoga carski, a kuca cista da se sve sija. Ona nije samo bila domacica, ona je i dugi niz godina radila u fabrici. Tetka-Zora je sve zivo umela u kuci da dotera u red i da popravi sta treba. Dok nismo imali kola, nego samo 2 bicikla za voznju po Hyde Park-u, Stiv nas je vozio gde je trebalo svojim kolima. Kad smo uspeli da ustedimo novaca da kupimo Toyotu Tercel na studentski-kredit (da bi Radovan mogao da ide na svoj prvi posao iz Hyde Park-a u Schaumburg), Stiv nas je vozio u dealership da kupimo kola. Prva nasa voznja tom Toyotom je bila iz Hyde Park-a u Berwyn da ponosno pokazemo kola tetka-Zori i cika-Cani. Sliku tih prvih kola ispred tetka-Zorine i cika-Canine kuce smo svima pokazivali kao nas prvi opipljivi uspeh u Americi. Kad smo se 1991 preselili iz studentskog stana (studio) u Hyde Park-u u malo veci iznajmljeni stan za cetvoro (jer smo ocekivali posetu Radovanove mame Duske i moje mame Olge), tetka-Zora je dosla da vidi stan i odlucila da se stan mora sveze okreciti. Donela je sve sto treba i okrecila nas stan za jedan dan da bi nase mame usle u cist sveze-okrecen stan. Dzaba nama sve skole i postdiplomske, kada ni stan nismo umeli da okrecimo. Mogli smo samo da gledamo i ucimo od tetka-Zore, i da prinesemo kofu sa farbom i pomerimo merdevine kad zatreba. Tada smo od nje na useljenje dobili puno poklona, a najdraza mi je bila jedna prelepa difenbahija, koja je i dan danas ziva. Ta difenbahija je prezivela sve nase seobe i tokom tri decenije dala puno pelcera i napunila nam nasu sadasnju kucu sa divnim difenbahijama koje krase svaki cosak nase trpezarije i dnevnog boravka. Kad su nase mame stigle i upoznale se sa tetka-Zorom, tetka-Zora je donela svoju Singericu i njih tri su zajedno sasile navlake za nase futone, jer drugih kreveta nismo imali. Mame su pomagale, dok je tetka-Zora to vesto sasila. Dokle god je tetka-Zorinih difenbahija i nasih studentskih futona sa prelepim tetka-Zorinim navlakama, i tetka-Zora je sa nama u nasoj kuci. Nije tetka-Zora samo nas gostila. Kad god smo bili kod njih na Djurdjevdanu, kuca je uvek bila prepuna gostiju i za svakog je uvek bilo mesta. Tetka-Zora je postovala nase obicaje i postila za svaki post. Tadici su vodili nas, siromasne studente, na rucak u Crkvenu Salu za Uskrs i druge praznike nebrojeno puta. Mi smo se odavno preselili iz Hyde Park-a u Addison, zavrsili svoje post-diplomske studije, snasli se u ovoj Americi, ostvarili svoje profesionalne planove, ali ono gostoprimstvo i rasirene ruke, koje su nam tetka-Zora i familija Tadic pruzili (kad smo bili siromasni studenti post-diplomci i svezi dodjosi, sto bi se reklo niko i nista), nikada necemo zaboraviti. Tetka-Zora je odavno postala moja pacijentkinja. Uvek je koristila lekove po uputstvu i bila dobar i poslusan pacijent, sa kojim je svakom lekaru bilo milina saradjivati. Kako su godine prolazile, i doslo vreme penzije, tetka-Zora i cika-Cana su zeleli da svoje zasluzene penzionerske dane provedu u Obarskoj. Tamo su se i preselili i ziveli neko vreme, a dolazili su u Berwyn da obidju sinove i unuke. Nazalost, prilikom jednog dolaska iz Republike Srpske, ustanovili smo da su tetka-Zori poceli da otkazuju bubrezi. Dr Sonja Marcic, specijalista za bubrezne bolesti, je naucila tetka-Zoru i njenog sina Stiva kako da ona sama sebe ukljucuje svakodnevno na peritonealnu dijalizu kod svoje kuce i tako produzi svoj zivot. Tetka-Zora je to besprekorno radila kao i sve drugo u zivotu cega se latila. Uvek sam se divila tetka-Zorinoj inteligenciji i pedantnosti. Godinama je zivela sa dijalizom, ali je bila utucena sto nije mogla da radi po kuci punom parom kao pre, a to je kod nje podrazumevalo rad bez prekida od jutra do mraka. Nazalost, bolest i peritonealna dijaliza su je sprecili da otputuje u svoju dragu Obarsku u svoju kucu, i znam da joj je to ostala neispunjena zelja da tamo provede svoje poslednje dane. Stiv je bio svojoj mami najveci oslonac svih ovih godina kada su zdravstveni problemi poceli da se skupljaju i vuku kola nizbrdo. On ju je vodio na sve lekarske preglede, spasao joj zivot proslog januara kad je nastupio slog i neprekidno bdeo nad njom. Nazalost, pored sve nege i brige, kada razne bolesti uzmu maha, nizlazna putanja ne moze da se zaustavi. Posle duge i junacke borbe sa bolestima, nasa draga, mila i predobra tetka-Zora nas je napustila fizicki, ali njen plemeniti duh, blagost i lepi osmeh ce zauvek ostati u nasim srcima. Sa tugom u srcima, i ljubavlju i postovanjem, oprastamo se danas od tetka-Zore, zelimo joj mir i spokoj u carstvu nebeskom… Vjecnaja pamjat. Radovan i Biljana sa mamama Duskom i Olgom, i decom Ivanom, Aleksandom (Sasom) i Katarinom 1783 WINDMILL COURT, ADDISON, IL 60101
She has always been a good neighbor to us and my mother living here before. Though we didn't have a common language, her warmth was always brightening our day.